Porodica

Porodica je vekovima ista i nema ničega utvrdjenog ili nepromenljivog u porodici, sem što smo uvek sa njom. Prema tome, nije ni malo čudno što tako prirodno i bez razmišljanja prihvatamo njenu ulogu u našem životu. Iako smo imali hiljade godina da se naviknemo na nju, ipak svaka generacija mora ponovo da uči kako da živi u njoj (Ekerman Natan, 1986.).
Ličnost se ne može posmatrati kao izolovana jedinka, kao jedinka u vakuumu, ne može se izdistancirati iz društvenog konteksta iz grupe u kojoj živi, koja na nju deluje i na koju ona deluje, a ta grupa, "primarna grupa" je porodica.
Kada se govori o razvoju ličnosti, duševnom zdravlju i poremećajima, socijalna psihologija ne zaobilazi porodicu, jer je emocionalno-socijalna zrelost ličnosti u tesnoj vezi sa psihološko-razvojnim putem pojedinca u porodici.



Brak

Treba praviti razliku izmedju braka i porodice. Brak je biološko, psihološko, socialna, ekonomska i moralna zajednica dva odrasla predstavnika suprotnih polova. Radjanjem dece on prerasta u porodicu, ali osim u veličini i strukturi, tu su i sadržinske razlike, jer se menja kvalitet veze članova u porodici. Porodica nije društvena institucija, ona je zajednica, a zajednica podrazumeva dublje i trajnije veze izmedju njenih članova.
Coser (po Goluboviću, 1981) porodicu odredjuje kao grupu koja "ispunjava osnovne potrebe deteta za ljudskim kontaktom i obezbedjuje konstantni model konstantne interakcije u kojoj dete uči da razlikuje sopstvenu ulogu u odnosu na druge članove porodice i da razume i ocenjuje realnost na način na koji je odrasli razumeju".
Porodica je prva drustvena grupa sa kojom se dete sreće u njoj se nalaze uzori za stvaranje osećajnog zivota deteta. U toku procesa individualizacije, dete postaje aktivni učesnik u porodičnim odnosima, nastaju recipročni odnosi izmedju članova porodične grupe. U porodici dete nauči da voli i da bude voljeno. Porodica je mesto razmene emocija, koje se razmenjuju u svim pravcima. Roditelji su ti koji prvenstveno daju i koji rukovode celim procesom zadovoljenja. Treba reći da i dete daje ljubav i pažnju. Emocionalne struje su u porodici bezbrojne i svih intenziteta. U porodici roditelji nisu jedini davaoci emocija, već i supružnici koji očekuju ljubav, razumevanje, pažnju i podršku od drugog supružnika; oni su i deca svojih roditelja i u novu porodicu unose shvatanja, način razmisljanja i način izrazavanja emocija koje su stekli u svojoj primarnoj porodici i koje će preneti na svoju decu. Takodje i deca svojom ljubavlju, ponašanjem, davanjem i načinom primanja emocija, uče i menjaju svoje roditelje. U porodici dete stiče sigurnost, prvo ljubav svojih roditelja, a preko njih i sigurnost u interpersonalnim kontaktima van porodice. U zavisnosti od sigurnosti, podrške i odanosti porodici, dete će kasnije na osećanje opasnosti reagovati borbom ili bekstvom. Porodični odnosi odredjuju psihičku pozadinu na kojoj se stvaraju konflikti i doprinose uspehu ili neuspehu rešavanja ovih konflikata.
Porodica je najvazniji agens socijalizacije deteta. Socijalizacijom se dete uvodi u pravila društvenog ponašanja.
Rot (1983.) navodi da rezultati istraživanja pokazuju vaznost skladnih odnosa izmedju roditelja za razvitak deteta. Deca vole oba roditelja, indentifikuju se delimično i sa jednim i sa drugim i zato konflikt izmedju roditelja izaziva često i konflikt u samom detetu. Atmosfera puna ljubavi i dobar, skladan odnos izmedju roditelja je najbolja osnova za razvoj zdravog i srećnog deteta.
Razvojem članova porodice i porodica se menja, prolazi kroz različite faze. Kroz ove faze, menja se i funkcija clanova porodice, dolazi do promena u porodicnoj dinamici. Ove promene su često izvor kriza u porodici, one su normalne razvojne faze porodice:
1. Prelazak iz dijade u trijadu.
2. Detetova edipalna faza (kada roditelj ne uspe da integriše svoj odnos prema detetu suprotnog pola).
3. Rodjenje drugog deteta.
4. Polazak deteta u školu.
Smatra se da je uspešnost u prevazilazenju porodičnih kriza jedan od kriterijuma uspesnosti funkcionisanja porodice.Porodice u kojima postoji kvalitet zajednistva, ukojoj članovi imaju poverenja jedni u druge, čija je osnova zajednickog života ljubav i poštovanje, i u kojima su roditelji zrele ličnosti, prevazici će krizu, i iz nje izaći jači i zreliji, jer će tako naučiti nešto novo jedni o drugima, naći kompromise i tako biti čvrsće povezani.
Za razliku od njih, neke porodice neće prevazići krizu, problemi i neslaganja će ostati prisutni, a članovi porodice će se sve više udaljavati jedni od drugih, ziveći u uzajamnom nerazumevanju. Za ovakve porodice se moze reći da nisu zrele da članovi ne komuniciraju dovoljno i na pravi način, da nemaju kvalitet zajedništva. Dete je u zrelim porodicama srećno, sigurno, naučilo da komunicira sa roditeljima, što odredjuje stil komuniciranja sa drugima u kasnijem životnom dobu. Ovakve uslove detetu mogu pružiti samo relativno zreli roditelji, a mnogi od njih to nisu. Njihova nezrelost utiče na dete, zbog njihove nesposobnosti da stvore takvu atmosferu koja ce biti pogodna za normalan razvoj deteta.
Rot (1983.) navodi da dete u slučajevima gde postoji razdor medju roditeljima, ocenjuje da je ugrožena njegova potreba za sigurnošću i ljubavi, što ponekad kod deteta izaziva reakcije antisocijalnog ponašanja i agresivnosti. Istraživanja pokazuju da postoji pozitivna korelacija izmedju nesklada i sukoba u porodici s jedne strane, i javljanja ljubomore, sebičnosti, emocionalne nestabilnosti i nesigurnosti dece s druge strane. Rot (1983.) navodi zaključak Termanovog istraživanja da je za srećan brak najvažniji uslov emocionalna stabilnost supružnika, a najvazniji faktor od koga ova stabilnost zavisi je srećan brak njihovih roditelja.
Način na koji jedan roditelj predstavlja drugog detetu je od posebnog značaja, kako u prisustvu, tako i u odsustvu partnera. Ukoliko se roditelji uzajamno omalovažavaju, dete ne želi da lici ni na jednog roditelja, niti moze da želi roditelja suprotnog pola kao prototip poželjnog investiranog libidinoznog objekta suprotnog pola. Sve ovo ometa sticanje polnog identiteta i sazrevanje u pravcu hetero-seksualne orjentacije

Razvod i pogrešan izbor partnera

Nezreli razlozi za stupanje u brak često dovode do toga da se kasnije ovakvi brakovi razvode. Brak se sklapa iz različitih razloga; umesto da ulazak u brak bude izraz ljubavi i zelje za zajedničkim životom oba partnera, često se u brak ulazi sa mnogo manje razmišljanja nego što se sklapa bilo koji drugi ugovor. Ljudi često beže u brak, i njihov brak nije izraz potrebe za zajedničkim životom, nego sklonište i mesto gde se beži od problema, od krupnih roditeljskih zahteva, od obaveza, od dosadnog načina zivota, od nepovoljne materijalne situacije...
Nekada je zelja za potomstvom bila osnovni razlog, a nekada se ljudi venčavaju jer "im je vreme", pri čemu se obavezno venčaju sa prvom osobom koja to hoće ili je pogodno, bez obzira na ljubav i mogućnost razumevanja i nedovoljnog medjusobnog poznavanja. Sa druge strane, mladji partneri, ljubav često poistovecuju sa zaljubljenošću što je često razlog za duboka razočaranja zbog neispunjenih očekivanja. Strean (1981.) upozorava na nesuglasnost izmedju onoga što ljudi od braka očekuju, i onog što se i zaista može postići u braku.
Jedan od uzroka za razvod braka, neki autori vide i u emancipaciji žene. Emancipacija žene, uslovila je mnoge promene u porodičnim odnosima. Zaposlena žena ima mnogo manje vremena nego ranije, teško uspeva da uskladi uloge zaposlene žene i domaćice,

preopterećena je poslovima.Žena je postala ekonomski nezavisna što uslovljava i primenu u shvatanju svog statusa, želi da bude ravnopravna i jednakovredna.Iznose se i zapažanja da zaposlenje žene može da bude razlog sukoba zbog otpora supruga da žena uopšte radi ili zbog uverenja, da žena daje previše značaja poslu i tako zanemaruje odnos prema njemu i porodici u celini. (Balkan sy.) I ako su kod nas žene ravnopravne u društvu, u kući to teže postižu. Emancipovana žena zahteva i promenu stava muškarca prema njoj. Tu se suštinski ipak ništa nije promenilo, jer su njihovi muževi vaspitavani patrijarhalnim porodičnim odnosima i poneli su iz svoje porodice unutrašnji stav o tome kakva žena treba da bude, odnosno kakva je bila njihova majka. Oni taj stav nisu promenili, jer za to treba mnogo više vremena, pa su u kući spremni samo za manje ustupke koji nisu dovoljni. Ovakvi stavovi i razlike u shvatanjima supružnika mogu dovesti do neslaganja i razvoda.

Potpune i nepotpune porodice

Ako se šire posmatra savremena porodica, prema najnovijim naučnim istraživanjima, neophodno je posmatrati i da li je svaki od roditelja u psihološkom smislu prisutan i povezan sa ostalim članovima porodice. U skladu sa tim, grupa američkih sociologa i psihologa teorijski je razradilo osam tipova savremene porodice:
1.Tip-A predstavlja tradicionalnu "netaknutu" porodicu dva venčana roditelja koji žive u istom domaćinstvu, stalno uzajamno delujući, u tesnoj interakciji, i psihološki su podjednako uključeni u celokupni život porodice. Takva porodica je idealna i uzima se kao "normativ" za procenjivanje svih ostalih porodica.
2.Tip-B gde je jedan roditelj veoma malo, ili je sasvim sprečen da fizički učestvuje u životu porodice, ali je svakako prisutan psihološki.(npr. ako je jedan roditelj na dužem bolničkom lečenju, izdržava kaznu ili je na dužem službenom putu...)
3.Tip-C gde je prisustvo jednog roditelja krajnje formalno. Uzajamno dejstvo se nastavlja, ali je jedan od roditelja troši svoju psihološku energiju i psihološka ulaganja na drugoj strani (npr. na poslu, vanbračna veza...).
4.Tip-D je porodica u kojoj jedan od roditelja ima ozbiljne mentalne smetnje i ne učestvuje uopšte u emotivnom životu porodice, ili su to materijalno dobro stojeće porodice koje se održavaju samo radi ekonomskih razloga, jer dobri ekonomski uslovi dozvoljavaju nastavak zajedničkog života bez dubljih interakcija sa ostalim članovima porodice.
Prema do sada izloženom, može se reći da porodice sa oba roditelja, koje su socijalno označene kao "potpune", mogu se veoma razlikovati u smislu obima i vrste interakcija medju članovima porodice. Slične razlike postoje i medju porodicama sa jednim roditeljom.
5.Tip-E su porodice gde je i jednom i drugom roditelju, posle razvoda dete povereno na staranje. Nivo psihološkog ulaganja roditelja je veom visok, uz uzajamno održavanje sadržajnih odnosa izmedju roditelja, koji zrelo i osmišljeno shvataju svoju zajedničku odgovornost za podizanje i vaspitavanje deteta.
6.Tip-F je situacija kada jedan roditelj prekine interakcije sa članovima porodice, ali uz to ostaje psihološki vezan za njih. Roditelj i dalje smatra porodicu značajnom i podešava svoje ponašanje prema onome šta smatra da se od njega (nje) očekuje. U taj tip spadaju i nepotpune porodice zbog smrti jednog roditelja. Sećanja na pokojnog roditelja evociraju
svi članovi porodice i prema pokojnom licu podešavaju svoje ponašanje, misli i osećanja.
Taj roditelj je prisutan u psihološkom smislu.
7.Tip-G je slučaj kada jedan od roditelja posle razvoda prekida psihološku vezu sa ostalim članovima porodice, izuzev osećanja dužnosti i održava sa njima neke od uzajamnih interakcija kao sto su telefonski pozivi u specijalnim prilikama i redovni pismeni kontakt u vidu alimentacije.
8.Tip-H je kopija tipa-A, s tim što su to porodice sa jednim roditeljem, kakve su opisane u literaturi i priznate u društvu. Samo jedan roditelj živi sa detetom (decom) i sam snosi celokupnu odgovornost. Odsutan roditelj skoro uopšte ne stupa u uzajamno delovanje sa ostalim članovima porodice i vrlo malo, ili uopšte, psihološki se ne ulaže u porodicu.
Na kraju ove podele treba reći, da bi se mogao posmatrati svaki tip savremene porodice, nije dovoljno uzimati samo organizacionu strukturu porodice kako su do skoro činile sve socio-društvene ustanove, već i činjenicu kako i koliko svaki od roditelja investira u svoju porodicu, što podrazumeva medjusobne interakcije i psihološko ulaganje.
Samo činjenica da li je otac ili majka fizički vidljiv u porodici ne sme više biti jedina osnova za zaključak da je isti psihološki prisutan u porodici.




Prilagodjavanje deteta na razvod roditelja

Brojna ispitivanja su pokazala da razvod ima štetne posledice na sve članove porodice, kako na roditelja tako i na decu. Većina nejasnoća u vezi sa razvodom, izazvana je pre svega, samim pristupom razvodu.
Najčešće se nabrajaju sledeći mogući razlozi traumatskih doživljaja deteta: neophodnost prilagodjavanja pripremama za razvod i samom razvodu; zloupotreba deteta od strane jednog roditelja kao "oružija" protiv drugog, i manipulisanje osećanjima deteta; odvajanja deteta od jednog roditelja i sama promena odnosa roditelj-dete; opterećenje deteta položajem razvedenih roditelja (što se može negativno odraziti na odnose sa vršnjacima); neophodnost prilagodjavanja eventualnom novom braku roditelja...
Bračni sukobi prethode raspadanju porodice koje dete doživljava veoma teško i bolno. U tom razdoblju i u odnosima izmedju roditelja i dece dolazi do kriza i nesuglasica. Ako takvo vremensko razdoblje ispunjeno mnogim mučnim scenama medju roditeljima (svadje, fizičko nasilje, netrpeljivost, mržnja ), duže traje, izaziva kod deteta emocionalne šokove koje u njegovoj ličnosti obično ostavljaju dubok trag. Stanje u kući je napeto, više ne vlada red i mir, a visok stepen nesigurnosti deteta u takvim situacijama obeležava vreme do razvoda. Empirijski je dokazano da složeniji poremećaji postoje kod dece iz potpunih porodica sa izraženim i brojnim sukobima pre razvoda, nego kod dece iz nepotpunih porodica.
Brojni bračni parovi, koji žive u konfliktu, često ni ne pomišljaju o sudskom razvodu, smatrajući da bi takav čin bio od izuzetno nepovoljnog uticaja na dete. Neosporno je dokazano da odlaganje razvoda nije najpogodnije rešenje. Ispostavilo se da se bolje ponašaju i da su psihički zdravija deca iz razvedenih, nego deca iz potpunih porodica sa prikrivenim ozbiljnim sukobima. Razvod je često povoljno rešenje za već dezintegrisanu porodicu, pošto je jedan nepodoban, hladan, mrzovoljan roditelj opasniji od nedostatka roditelja u porodici. Pri tome se ne sme izgubiti iz vida da, iako razvod roditelja i za dete može biti pogodno rešenje (prestanak svakodnevnih nesuglasica i otvaranje drugih mogućnosti za bolje uslove ličnog razvoja) prelazno razdoblje deca doživljavaju veoma bolno. Čak i deca koja su kasnije u stanju da razvod i njegove posledice prepoznaju i dožive kao olakšicu u početku doživljavaju razvod sa velikom emocionalnom napetošću.
Deca koja su u porodici bila srećna i bezbedna, na vest o razvodu osećaju neprijatno iznenadjenje i traumiraju se. S druge strane, deca nezadovoljna stanjem u kući ili sa olakšanjem prihvataju odluku roditelja za razvod, ili se neuobičajeno brzo mire sa tim i lakše prilagodjavaju novim okolnostima. Na neki način, ranije doživljavani sukobi roditelja, napetosti i nemir u porodici, pripremili su decu na mogući rastanak i odlazak jednog roditelja iz kuće. (Landis, 1960.)
U vreme donošenja odluke o razvodu u porodicama sa izraženim sukobima, kod dece se zapaža pojava tzv. porodičnog stresa pre razvoda. Deca, posebno dečaci uzrasta 3-4 i 7 godina, iz potpunih porodica koje su pred razvodom, ispoljavaju znake psihičkog stresa. Čak i dve godine unazad, od sudski sprovedenog razvoda, dečaci ostaju pod uticajem stresa izazvanog razvodom braka svojih roditelja. Ponašanje dečaka iz porodica sa višegodišnjim sukobima, mnogo godina pre pravno ozvaničenog razvoda odlikuje: nervna napetost, osetljivost, agresivno ponašanje, frustriranost...
Za razliku od dečaka, ponašanje devojčica u novonastalim okolnostima razvoda, nije u tako značajnoj meri uslovljeno porodičnim stresom pre razvoda. Dečaci teže podnose roditeljske svadje i njihovo neslaganje. Sam čin razvoda nije početak poremećaja u ponačanju dece. Neke crte karaktera deteta (pogotovo dečaka) najčešće smatrane posledicom razvoda mogu da budu, a često jesu, prisutne i pre formalnog razvoda roditelja. Početke takvog ponašanja treba tražiti mnogo godina ranije, znatno pre stvarne psihičke i fizičke udaljenosti medju roditeljima deteta. Kidanje emocionalnih veza izmedju deteta i roditelja koji će otići iz porodice, obično počinje više godina pre razvoda (Hoffman, 1971; Hetherington, 1979). Smatra se takodje da ako je otac i pored fizičke prisutnosti u kući emotivno odsutan iz porodičnog života, sam razvod ne nanosi više štete od već nastalih posledica po dete.
Još jedna vrsta traumatskih dogadjaja po dete nastaje kada se život u porodici nastavlja samo sa jednim roditeljem. Tada su deca veoma osetljiva na nastale promene u svakodnevnom životu, na gubljenje jednog roditelja i raspad njihove porodice. Najčešći odgovor dece na razvod u početku su: ljutnja, strah, depresija i osećanje krivice. Dogadja se da ta tenzija traje nekoliko godina i dovodi do trajnih psihičkih smetnji i poremećaja u ponašanju. U zavisnosti od vrste očevog odsustva, razlikuju se i oblici poremećenog ponašanja, i to pre svega muške dece. Dečaci kojima su očevi umrli više su skloni anksioznosti i neurotičnosti. Dečaci iz razvedenih porodica češće postaju agresivni i antisocijalno se ponašaju.
Bračnu netrpeljivost i neslaganja medju roditeljima nije moguće sakriti pred decom. Deca su najčešće umešana u ove nesporazume i doživljavaju tzv. konflikt privrženosti. Jedan roditelj hoće da pridobije dete za sebe, omalovažavajući drugog roditelja. Dete je prinudjeno da odluči na čijoj strani će biti, a pošto nije to u stanju, doživljava rascep. Prema naučnim dokazima, većina dece želi da zadrži ispravne odnose sa oba roditelja.
Odvajanje deteta od jednog roditelja nanosi prilične štete detetu. Prihvata se da gubitak roditelja za koga je dete bilo vezano izaziva strepnju. Tada se dete još više vezuje za osobu sa kojom ostaje i na taj način povećava mogućnost za uravnotežen život posle preživljenog šoka (Bowlby, 1973). Bez obzira na koji način dete gubi roditelja za koga je bilo vezano (razvod, rastava, smrt ), ono ispoljava uznemirenost i nedostatak poverenja u sopstvene mogućnosti.
Posledice razvoda po dete, mogu biti kratkotrajne i dugotrajne. Smatra se da vreme prevazilaženja krize i prilagodjavanja životu posle razvoda braka traje oko godinu dana. Većina dece se bori sa krizom ili se miri sa njom. Sve odgovore deteta (smetnje u psihosocijalnom razvoju) u trajanju do godinu dana treba smatrati normalnim i privremenim. Dogadja se da se u drugoj godini nakon razvoda deca iz nepotpunih porodica ne razllikuju od ostale dece iz iste sociokulturne sredine, uzimajući u obzir ispoljavanje osećanja, ponašanje i uspeh u školi. Ako je kriza teža, može da se produži i na nekoliko godina. U najgorem slučaju kriza se nastavlja u daljem životu deteta i dovodi do izvesnog zastoja u njegovom emotivnom razvoju.








Odsustvo oca

Odsustvo oca u porodičnom životu je praćeno svojevrsnim posledicama za dalji razvoj deteta. Kada dete ostane da živi sa majkom u 90% slučajeva otac posle razvoda napušta porodicu i dete je prinudno uskraćeno za drugi uzor u poistovećivanju sa roditeljem. Nedostatak oca u životu deteta znači istovremeno i nedostatak neophodnog uzora za njegov društveni, moralni, afektivni i spoznajni razvoj. Primarno poistovećivanje deteta ispoljava se u ugledanju na roditelje. Delimično svesno ili nesvesno dete teži da bude u svemu kao roditelji. U početku dete pokušava da oponaša ponašanje svojih roditelja, da bi se na višem stupnju razvoja svesno ugledalo, ne samo na roditelje, već i na druge osobe koje ceni i voli. Poistovećivanje ima značajnu ulogu u vaspitanju, za razvoj psihičkih funkcija deteta i u razvoju njegove ličnosti. Budući da su roditelji i nastavnici najčešći uzor deteta, oni kao najodgovorniji agensi u vaspitanju treba, pre svega, da vode računa o sopstvenom ponašanju.
Odlaskom oca iz kuce, dete je lišeno ličnog primera i vaspitnog uticaja oca . Uticaj oca na razvoj ličnosti deteta ostvaruje se na dva načina: indirektno, kroz ličnost majke, i direktno, ličnim primerom. Porodice koje su uspele da posle razvoda sačuvaju dobre medjuljudske odnose, odlikuju se boljom porodičnom atmosferom i uspehom u vaspitanju dece.
U najranijem detinjstvu značaj majke za vaspitanje i razvoj deteta je neosporno veći od očevog. Majka ispunjava ulogu primarnog roditelja, ali do druge godine života deteta raste uloga oca u vaspitanju. Proces poistovećivanja dečaka sa ocem započinje već krajem prve godine, a u punom obliku se javlja od četvrte godine života deteta. Identifikacija dečaka sa ocem je u vezi sa nastojanjem i razvojem osećanja pripadnosti sopstvenom polu, usvajanjem i prihvatanjem muške uloge i oblika ponašanja u skladu sa tom ulogom.Dečaci koji ne žive sa očevima, u poredjenju sa devojčicama iz nepotpunih i dečacima iz potpunih porodica, imaju skromnija postignuća pri merenju intelektualnogi moralnog razvoja. Takodje postoji tesna veza izmedju nedostatka oca i prestupništva maloletnika. Tome doprinosi i nesposobnost majke u ulozi jednog roditelja, u potpunosti odgovornog za dete.
U procesu pistovećivanja ženske dece, otac takodje zauzima važno mesto. Otac je za ćerku oličenje muških osobina. Pod uticajem crta očeve ličnosti, devojčica formira svoj stav o muškom polu, u društvu. Znači, i kod devojčica može doći do izvesnih devijantnih ponašanja usled nedostatka oca. Nepodesno ponašanje devojčica u odnosima sa suprotnim polom, izražava se naročito u kasnijim godinama njihovog života, u doba adolescencije.
Psihosocijalne posledice razvoda braka po decu uslovljene su u velikoj meri uzrastom i polom deteta. Prema mnogim autorima, najkritičniji uzrast deteta u odnosu na razvod roditelja jeste uzrast od šest do osam godina. Na tom uzrastu deca su najosetljivija na to kako vršnjaci i odrasli tumače njihov novi položaj i okolnosti u porodici.
Dete uzrasta od sedam do osam godina u stanju je da razume povod razvoda i zbog toga je strah od razdvajanja kod njega slabiji. Ipak, dete nemože da prihvati razvod kao jedino rešenje, neshvata motive i osećanja roditelja i sopstvenu ulogu u razvoju. U tom dobu dete postaje i samostalni učesnik porodičnog života i primorano je da zauame stranu jednog roditelja (obično protiv drugog), što ga dodatno uznemirava.
Starije školsko dete od devet do dvanest godina oseća tugu dublje, a ljutnja mu je svesno usmerena. Ima zreliji odnos prema razvodu, shvata okolnosti i objašnjenja vezana za razvod. Još čvršće zauzima stranu jednog roditelja i bori se protiv drugog, što otežava prilagodjavanje novim okolnostima. Dečija ''slika o sebi'' na tom uzrastu se vezuje za porodicu. Zato, narušavanje sastava porodice često značajno ometa odredjivanje sopstvenog identiteta i nepovoljno utiče na uspostavljanje i postojanost sistema vrednosti, što se najčešće odražava u lošem ponašanju i neuspehu u školi.
U doba sazrevanja (od trinaest do osamnaest god.), razvod donosi isto onoliko opasnosti koliko i u ranijim godinama, ako ne i više. Većina mladih kada prevazidju početnu traumu, ustanju je da proceni ko je odgovoran za razvod i da reši pitanje privrženosti roditelju. Uz ovu okolnost deca su sposobna da se bore uz svog roditelja sa ekonomskim i drugim teškoćama življenja. Na ovom uzrastu može se izazvati pometnja u brzini sazrevanja deteta. Oštro se raskida sa ulogom deteta i kasni se sa emocionalnim odvajanjem od roditelja simbolički ili stvarno se napušta porodica, izražava se povećana zabrinutost za budućnost i sl. Znači dolazi do ranijeg sazrevanja i osamostaljivanja u odnosu na vršnjake iz potpunih porodica.
U razjašnjavanju razloga zbog kojih su posledice razvoda teže po dečake nego po devojčice, polazi se od činjenice da se u većini slučajeva posle razvoda o deci brinu majke.
Na kraju, ne smeju se zaboraviti i mnogi drugi tzv. situacioni činioci, npr. stepen pripremljenosti deteta, tok dogadjaja, pitanja izdržavanja deteta, kvalitet odnosa deteta i roditelja koji napušta porodicu, promene mesta boravka, učestalost odnosa deteta sa roditeljem koji napušta kuću, ... Takodje o uspešnosti prilagodjavanja deteta novonastalim situacijama, i za uspešan i normalan rast i razvoj najviše doprinose vaspitni uslovi i vaspitni stavovi roditelja sa kojim dete ostaje u nepotpunoj porodici.