Mucanje i strahovi

Mucanje je poremecaj fluentnosti, koga karakterisu razni oblici ponasanja koji interferiraju sa normalnim tokom govora.

Pocetak mucanja se najcesce javlja u periodu razvoja govora, dosta redje nakon vec konstituisane govorne sposobnosti. Poremecaj je varijabilan, osobe koje mucaju mogu biti vise fluentni govornici u jednoj situaciji, u odnosu na drugu situaciju u kojoj su manje fluentni. Date specificne situacije obicno izazivaju frustraciju kod osoba koje mucaju.

“Ako mogu ovu rec da izgovorim u pojedinim situacijama kako treba, zasto to ne mogu uvek da ucinim”?....cesto je pitanje koje ove osobe same sebi postavljaju.

Faktori koji dodatno prate ovaj poremecaj jesu strah od zvukova i reci, zatim strah od odredjenih govornih i negovornih situacija, anticipacija neprijatnih situacija i iskustava...kao posledica navedenog stid, nedostatak samopostovanja, i niz drugih tegoba koje se moraju uzeti u obzir u programu kompletne terapije, drugim recima, prosta reedukacija disfluentnosti kao premecaja je nedovoljna i tipicno neadekvatna u tretmanu mucanja.

Osoba koja muca uci fizicke pokrete misica koji karakterisu fluentni govor, i tretmane obavlja uz terapeuta na klinici koja mu obezbedjuje okolinu bez napetosti i stresa. Realno, nakon toga, pacijent se vraca u stresno okruzenje i faktor uticaja okoline pokrece lanac teskoba i strahova koji dinamicki opet izgradjuju nefluentne neuroloske puteve.

Strahovi su najpre vezani za bojazan od izgovora odredjenih glasova, reci i odredjenih govornih situacija. Osoba povezuje datu situaciju za neposredan cin u kome se desio spazam bas na tom kriticnom glasu, slogu ili reci, i nadalje anticipira pojavu grca u nekoj buducoj situaciji, jer je duboko u svesti urezao nelagodu koju je osecao prilikom pojave potonjih spazama.

Vidite, upravo stoga, kada trebaju u skladu sa situacijom da izgovore neku odredjenu rec, znajuci da ce na njoj zastati, otegnuti je ili blokirati, oni biraju ili da zamene date “kriticne reci” sa recju koju izgovaraju sa lakocom bez naprezanja, ili pak biraju da izbegnu datu govornu situaciju.

Strahovi i teskobe povezani sa govorom mogu predstavljati vecu teskocu i vise hendikepirati osobu koja muca nego sama nefluentnost. Neretko, osoba pribegava ogranicavanju svojih mogucnosti, npr. odbija da koristi telefon, zatim da se izlaze neformalnim socijalnim kontaktima, novim poznanstvima...itd, u objektivno problematicne situacije spadaju one situacije u kojima pacijent ne moze adekvatno da se prilagodi.

Sta je to normalan strah?
Strah je jedno od temeljnih osecanja koje odredjuje licnost. Svi znamo sta znaci doziveti strah. Bojimo se da ne napravimo gresku, strepimo od kazne, od kojekakvih zivotinja, plasimo se prirodnih katastrofa i ratova, plasimo se smrti. U svakom periodu zivota su odredjeni oblici straha ucestaliji i za taj period cesto tipicni, npr. deca se cesto boje mraka, adolescenti brinu za svoj izgled i da li ce biti prihvaceni u drustvu, odrasli cesto strepe zbog posla i egzistencije, stariji ljudi vise strahuju od bolesti...itd

Umeren nivo straha moze da bude cak i koristan da bismo se skoncentrisali, pokazali svoja znanja i vestine. Na osnovnom bioloskom nivou, strah nas motivise da preduzmemo korake da se odbranimo od neke opasnosti i pomaze nam da prezivimo.

Strah postaje nenormalna pojava kada je automatski telesni sistem za bežanje ili borbu suviše osetljiv. Tada ce se reakcija na opasnost (u smislu bežanja i borbe) pojaviti u pogrešno vreme, što može da znači da ste skloni da doživite strah tamo gde ga drugi ljudi obično nemaju i gde ne preti stvarna opasnost.

Mogućnost da budemo istovetno nefluentni u određenim situacijama zavisi od našeg načina razmišljanja. Ako situaciju, u kojoj je osoba koja muca bila kriticno nefluentna, uzme ,,zdravo za gotovo,, mogućnost da će opet u takvoj situaciji isto doživeti je male verovatnoće.
S druge strane, ako se data osoba ponaša kao da joj zaista preti ponovni verbalni fijasko i često se zapitkuje ,,sta ako,, nesvesno gradi i razvija ,,strah od straha,, odnosno strah od mogućeg stida, nipodaštavanja, od telesnih simptoma - znojenja, nedostatka vazduha, drhtanja, napetosti mišića, ubrzanog srčanog ritma, jednog opsteg uznemirenog ponašanja.

Ako osoba u datoj kritičnoj situaciji ne može odmah da izbegne tzv.opasnost, bežanjem ili da recimo opasnost ukloni borbom, navedeni simptomi se obično održavaju što osobu još više uverava da opasnost ipak negde postoji, posledica toga je još veći strah, odnosno osećaj ugroženosti sa još više izraženim simptomima. Tako se zatvara začarani krug.

Začarani krug, dakle otpočinje simptomom koji se pogrešno protumači.

Izostajanje objašnjenja za ono što vam se događa samo pojačava strah i sumnju da će vam se opet ponoviti neprijatna situacija.

Tako se zapravo i definiše Socijalna fobija – kao strah od govora pred drugima, javnog nastupa i/ili od kontakata sa drugim ljudima i raznih socijalnih situacija.

Pacijentu treba da se predoči cilj terapije koji se između ostalog sastoji u tome da je potrebno razumevanje nad činjenicom da je ostvarivanje potpune kontrole nad simptomima skoro nemoguća, jer uvek postoji mogućnost da se kod predisponiranih osoba za ovaj tip poremećaja dati simptomi ponovo pojave i više godina posle uspešnog lečenja.
Važno je znati da kada se simptomi vrate, mnogo je važnije znati šta raditi i kako reagovati, nego se po svaku cenu truditi da eliminišete simptome, a onda očajavati ako u tome ne uspete. OSIM TOGA, AKO ZAISTA PRESTANETE DA SE BOJITE SIMPTOMA, BIĆE VAM SKORO SVEJEDNO DA LI SE ONI POJAVLJUJU.

Bolju kontrolu možete postići pravilnim, usporenim disanjem i opuštanjem mišića. Ako se osoba nauci pravilnom disanju, zaustavice hiperventilaciju koja je često prisutna za vreme straha i koja sama po sebi dovodi do mucanja. Vežbe opuštanja mišića mogu da smanje napetost, naročito kada očekujete da dođe do kritične situacije.

Nema lečenja ni jedne fobije bez suočavanja sa izvorom ili objektom fobije i odustajanja od izbegavanja, jer izbegavanje samo pothranjuje fobiju.
U praksi bi trebalo da se kombinuju različiti terapijski postupci, npr. Medikamentozna terapija, psihoterapija i govorna terapija. Glavna prednost takvog pristupa je u tome što se efekti ovih postupaka dopunjuju i uzajamno pojačavaju. Ovakav pristup takodje zahteva visok nivo samodiscipline, motivacije i upornosti.

Zašto se neretko stvara otpor prema lečenju?

Jedan od uzroka jesu nerealna očekivanja od samog lečenja. Mi živimo u vremenu kada nam se uporno podgreva iluzija da za mnoge probleme ili bolesti postoje jednostavna i brza rešenja. Tako se, npr, reklamiraju lekovi koji uspešno leče gotovo sve – od impotencije do raka.
Zato je razumljivo da će prosečna osoba koja nam se obrati za pomoć očekivati da i za to postoji magičan lek – i da će potom biti razočarana kada čuje da takvog leka nema. Otpor proističe i zbog teškoća u prihvatanju da lečenje podrazumeva veoma aktivnu ulogu pacijenta i da je lečenje proces koji zahteva da mu se osoba u velikoj meri posveti stalno negujući motivaciju.
Primer sasvim drugacijeg pristupa u lečenju mucanja jeste i hipnoza, jer je u hipnozi uloga pacijenta pasivna, pacijent se uvodi u stanje unekoliko izmenjene svesti kada mu se daju sugestije da recimo neće vise mucati...bez obzira koliko se nekome ovakva tehnika čini atraktivnom, efekti takvih sugestija ne traju dugo, pa rezultati hipnoze u lečenju mucanja nisu zadovoljavajuće. Zaista, ima li smisla podvrgavati se hipnozi svaka tri ili četiri dana – u zavisnosti od toga koliko dugo traju efekti sugestije.


Kontrola nad simptomima logofobije

Kontrola nad simptomima može da pomogne u jačanju samopouzdanja i pripremi za teže zadatke i postupke u sklopu lečenja, kao što je izlaganje situacijama koje izazivaju strah.

Tehnike koje se najviše koriste u cilju kontrole simptoma odnose se na suzbijanje hiperventilacije. Smanjenje nivoa ugljen-dioksida u krvi je glavna posledica hiperventilacije, jer se hiperventilacijom izbacuje veća količina ugljen-dioksida.

Bez obzira što bržim udisanjem unosimo i više kiseonika u pluća, taj kiseonik zbog poremećene ravnoteže izmedju ugljen-dioksida i kiseonika teže dospeva tamo gde je najviše potreban – do naših vitalnih tkiva i organa. To znači da crvena krvna zrnca teže isporučuju kiseonik organizmu, a na manjak kiseonika su naročito osetljive moždane ćelije.

Drugim rečima, što brže dišemo, to će biti manje kiseonika u mozgu. Ovo za posledicu ima sledeće dve grupe simptoma:

1) Vrtoglavicu, omaglicu, zbunjenost, nedostatak vazduha i zamagljen vid.
2) Ubrzan rad srca, utrnulost i neosetljivost na dodir u rukama ili nogama, oznojeni dlanovi i napetost mišića.
Pošto hiperventilacija predstavlja fizičko naprezanje, osoba koja hiperventilira često oseća vrelinu u telu, pocrveni, preznojava se, umorna je i iscrpljena.
Hiperventilacija može direktno dovesti do napda panike, a blaga hiperventilacija može osobu držati u stanju dugotrajne strepnje. Takodje, važno je znati da hiperventilacija nije uvek primetna ni osobi koja muca niti njenoj okolini.
Treba znati da postoji tri oblika hiperventilacije, važno je razlikovati ih.
1. Brzo disanje i dahtanje (kada je neko uplašen, ili za vreme paničnog ataka)
2. Uzdisanje, zevanje i ostajanje bez daha
3. Hronicna blaga hiperventilacija – na koju stavljam poseban akcenat. (ovaj oblik hiperventilacije je stvar ,,loše navike,, pri disanju. Blago povećanje brzine ili dubine disanja se održava tokom dužeg vremenskog perioda. Osoba koja na taj način hiperventilira često preterano strepi, ponekad oseća vrtoglavicu i može da se žali na razne nespecifične simptome)

Kako prepoznati hiperventilaciju?
Prvo treba da odredite brzinu disanja, i tokom narednog minuta da računate jedan udisaj i izdisaj kao jedan, zatim sledeći udisaj i izdisaj kao dva, i tako redom. Izračunajte kolika je brzina vašeg disanja tokom jednog minuta.
Brzina disanja kod osobe u mirovanju treba da iznosi 8-12 udisaja/izdisaja u minutu.
Zatim, ako često uzdišete i zevate.
Da li ostajete bez daha ili duboko udahnete kada vam na primer, neko kaže nešto što uopšte niste očekivali, ili kada zazvoni telefon
Da li dišete previše duboko, zapravo, da li vam se ponekad čini da vam se grudni koš takoreći raširio….itd
Da li ste pušač, jer pušenje olakšava pojavu hiperventilacije, remeti pravilno disanje, smanjuje količinu kiseonika koja bi trebala da bude dostupna ćelijama. ..itd

Lečenje hiperventilacije – ima za cilj da poveća nivo ugljen-dioksida u krvi kako bi se smanjili odnosno sprečili simptomi straha.
Predstaviću tehniku usporavanja disanja,
Najbolje bi bilo izvoditi ovu tehniku u sedećem položaju naslonjeni leđima o nešto.
Nemojte disati i brojite do 10 (pre toga nemojte duboko da udahnete).
Kada izbrojite do 10, lagano izdahnite, i obavezno dišite na nos.
Dalje treba da dišete sporo (ali ne duboko, i bez naglih udisaja) u ciklusima od po 6 sekundi. Udišite tokom 3 sekunde i izdišite tokom 3 sekunde.
To ce brzinu disanja svesti na 10 udisaja/izdisaja u minutu, što je normalan ritam disanja.
Posle svakog minuta (zapravo posle svakih 10 udisaja/izdisaja) ponovo nemojte disati 10 sekundi i onda nastavite disanje u ciklusima od po 6 sekundi.
Nastavite ovako da dišete sve dok ne isčeznu i poslednji elementi hiperventilacije, dok ne osetite da vam se disanje stabilizovalo i automatizovalo.
Ako ovu tehniku primenite čim primetite prve simptome hiperventilacije, oni će nestati za minut-dva i skoro je sigurno da vam se neće produbiti strah, a na ovaj način trenutno možete da ublažite posledice svakodnevnog stresa i napetosti.
Da bi se ovladalo ovom tehnikom, i da biste prepoznali njene efikasnosti, potrebno njome ovladati preventivno, kada nemate nikakve simptome. Tada cela vežba treba da traje 2 do 3 minuta. Što više vežbate usporavanje disanja, to je veća verovatnoća da ćete moći da je primenite efikasno u zahtevnoj situaciji.
Redovno, svakodnevno upražnjavanje vežbe usporavanja disanja (najmanje 4 puta dnevno) će vam pomoći ne samo da naučite ovu tehniku, nego i da se uverite kako možete da kontrolišete ritam svog disanja. Uz praksu, tehniku ćete moći da primenjujete gotovo automatski i u veoma različitim situacijama, a naročito onim koje vam donose nervnu napetost, strah ili paniku.
Zatim, svakodnevno treba da se registruje ritam disanja pre i posle primene tehnike usporavanja disanja. Na listu hartije treba da svakog dana u isto vreme, npr u 8h ujutru, u podne, u 18h i u 22časa, da beležite brzinu vašeg uobičajenog disanja.
Brzinu disanja treba da merite kako je to već opisano, na osnovu broja udisaja i izdisaja u jednom minutu, najbolje u sedećem položaju. Brzinu disanja merite najmanje 10 minuta pošto ste prestali neku fizičku aktivnost, jer vam svaka takva aktivnost povećava brzinu disanja i ne odražava spontani ritam vašeg disanja.
Pošto ste izmerili i upisali brzinu disanja, vežbajte tehniku usporavanja disanja i izmerite i upišite brzinu disanja nakon toga.
Na taj način, moći ćete da vidite kakav je ritam vašeg uobičajenog spontanog disanja i koliko vam polazi za rukom da uspostavite normalan ritam disanja.

Postoji i tehnika disanja u kesu od papira, ali ova tehnika ima mnoge nepogodnosti. Ova tehnika podrazumeva da udišete nazad isti vazduh koji ste upravo izdahnuli. U tom vazduhu se nalazi veća količina ugljen-dioksida, pa ćete udisanjem da unesete dovoljno ugljen-dioksida i da tako povećate njegov nivo u plućima i krvi. Kesu treba da stavite preko nosa i usta, i ne treba da se bojite da nećete uneti i dovoljno kiseonika.