Da li je mozak osoba okje mucaju razlicit?

Savremene teorije o mucanju sa aspekta bioloških studija ukazuju na postojanje specifičnih regiona mozga – medijatora govora, jezika i motornih funkcija sa biološkim disfunkcijama i asimetrijama određenih regiona i centara koji bivaju funkcionalno dominantni.
U kontekstu automatske funkcije, govor je veoma složen regulacijski sastav sa rigoroznim kriterijumima za njegovu stabilnost. Princip povratne sprege jeste temeljno načelo teorije regulacije bez koje se određena funkcija ne može kvalitetno ostvariti. S’ datog aspekta, mucanje se može posmatrati kao nestabilnost u regulacijskoj funkciji u okviru kojeg nema adekvatnu povratnu spregu i neophodne informacije o zbivanjima unutar integratorno-kontrolnih sistema, što bez same regulacije dovodi do dublje nestabilnosti sistema.
Ne možemo zaobići značaj, odnosno ulogu neurotransmitera dopamina. Dopamin je produkt amino-kiselina tirozina i fenilalanina, proteinskih komponenata (pripada familiji kateholamina, srodan adrenalinu (epinefrin) i noradrenalinu (norepinefrin)). Dopamin nas čini motivisanim, mentalno aktivnim, regulator je akcije, emocija i kognitivnih sposobnosti u celini.
Dopamin je izražen u ograničenim areama mozga i velikim delom je uključen u procesima integrativnih funkcija koje doprinose automatizovanim ponašanjima koje su visoko adaptivne (u mozgu, dopamin je funkcionalno neurotransmitter, ali i neurohormon koga oslobađa hipotalamus). Kroz ontogenezu može imati i atroficnu ulogu u spečificnim regionima prefrontalnog dela korteksa. U frontalnom lobusu dopamin igra ulogu u kontroli protoka informacija iz funkcionalno povezanih oblasti mozga. Visok nivo dopamina u frontalnom lobusu može dovesti do pojave inkoherentnih misli, dok nizak nivo rezultira osiromašenjem volumena radne i dugoročne memorije. Uključen je u hemiju zadovoljstva posredstvom seratonin-dopaminergicke sprege tako što osobađanje dopamina u deo limbičkog sistema rezultira zadovoljstvom.
Seratonin-dopaminergička sprega naginje kontrabalansu jedno prema drugom, drugim rečima, kada je seratonin hiperfunkcionalan, dopamin opada i obratno. Dopamin može biti afektiran delovanjem različitih faktora uključujući i nutriciju. Kofein, kokain, amfetamin, alkohol, nikotin, marihuana i heroin takođe manipulišu nivoom dopamina. Osobe koje mucaju često imaju tzv. “loše dane” kada egzistira učestalije prisustvo blokada-hezitacija u govoru, koje nastaju usled variranja nivoa dopamina u mozgu (nedostatak dopamina nalazimo kod “Parkinsonove bolesti” gde nailazimo na redukciju pokreta kao jedan od simptoma ove bolesti, pored gubitka volumena u govoru);
Stoga, osobe koje su rođene predisponirane za viši nivo dopamina povećava verovatnoću za pojavu mucanja, tikova, anksioznosti, opsesivno-kompulzivnog ponašanja, ADHD sy., Turettovog sy., itd.
Neuroimidžing i farmakološka istraživanja su delom dokazala da hiperaktivnost dopaminergičkog sistema rezultira egzercebacijom i indukcijom mucanja. Hiperdopaminergička teorija, sa komparativnim studijama, koje pokazuju da nivo dopamina u strijatumu kod osoba koje mucaju upoređujući sa osobama koje ne mucaju, koristeći PET koji pri analizi koristi 6-FDOPA marker, prikazuje presinaptičku dopaminergičku aktivnost za 100 – 300% uvećanu kod osoba koje mucaju. 6-FDOPA marker jeste pronicljiv u ventralnom limbičkom korteksu i subkortikalnim regionima (Glyndon Riley, Ph.D. Professor Emeritus California State University, Fullerton, “medical aspects of stuttering).
Smatra se da je levi nucleus caudatus, koji prevodi rečenice oformljene u Brokinoj zoni u pokrete mišića govornog aparata prekomerno senzitivan na dopamin. Smanjenje nivoa dopamina konsekutivno deluje na nucleus caudatus koji dalje redukuje jačinu pokreta govorne muskulature. (N.caudatus se nalazi u telencefalonu i pripada jednom od ulaznih jezgara bazalnih ganglija. Nalazi se u obe hemisfere, oblika je latiničnog slova “C” sa širom glavom napred i korpusom koji se postepeno sužava završavajući se repom n.caudatusa).
Smatra se, da se ne rađamo sa n.caudatusom senzitivnim na dopamin, što ide u prilog jednoj od antineuralnih teorija koja polazi od postulata da se mucanje javlja kod već oformljenog govora uz neophodan skup trigera, egzogenih uzročnika vezanih za socijalnu komponentu, koji će posredno redukovati funkciju levog nucleus caudatusa i poremetiti njegovu biohemijsku senzitivnost.
Seratonin, kao dopaminergički antagonist, kao neurotransmiter zadovoljstva ima važnu ulogu u sintezi endorfina koji funkcionalno dezinhibira dopaminske putanje u vidu oslobađanja viška dopamina u sinaptičkim pukotinama blokirajući dopamin 2-receptor.
Dopaminski antagonisti reduciraju mucanje, međutim dugotrajna medikamentozna terapija uključuje sporedne neželjene efekte kod lečenja. Smatra se da se na efikasnosti dobija kod teškog, hroničnog tipa mucanja, kada se medikamentozna terapija primenjuje u početnim fazama terapijskog postupka, postepeno reducirajući doze kako se fluentnost pacijenta počinje stabilizovati i ojača u dovoljnoj meri emocionalna struktura ličnosti, koja će se dakako reperkutovati na nivo samopoštovanja i motivisanosti pacijenta za dalje lečenje, uz intenzivan bihejvioralan, logopedski tretman i, neizostavno učešće i nadzor psihijatra.
Takođe smatram, pod predpostavkom da određeni tipovi mucanja nisu primarna konsekvenca neurološkog defekta, već ekstremna manifestacija normalnog univerzalnog humanog procesiranja informacija, da su stoga reaktivirana funkcijom “samoodbrane” koja se unapređuje u procese stvaranja i evaluacije sopstvenog straha, pod pretnjom formiranja automatizovanih reakcija podređenim specifičnom fizičkom konstitucijskom vulnerabilnošću na socio-komunikativna oboljenja.








Autori: Nataša Labović, dipl. defektolog, logoped;
Budimirka Simić-Ružić, mr med, logoped.