Mucanje-od druge do šeste godine


U okviru integrativne terapije mucanja izdvajaju se direktan i indirektan pristup.
Indirektan pristup – je usresređen na roditelje i na promenu načina komunikacije u porodici. Roditeljima se daju saveti kako organizovati dan svoje dece, na koji način pristupiti u pojedinim situacijama, kako se ponašati kada deca imaju “loše dane” u kojima je govor izrazito nefluentan. Roditeljima se daju uputstva kako da vode dnevnik o kritičnim situacijama koje podspešuju nefluentan govor, nastojeći da uoče izvesne osobenosti u okolini i porodična događjanja koja utiču na pojačanje govorne nefluentnosti. Daju se i pomna objašnjenja nastanka i razvoja teškoća iz kojih roditelj moze dobiti jasan uvid u samu prirodu poremećaja, odnos nasledne dispozicije, razvojnog stepena u kojem se dete nalazi i uticaja okoline.
Takvo razmišljanje u vezi odnosa nasleđa, razvoja i učenja pomažu roditeljima da odustanu od brzopletih ispravljanja detetovog govora, da mirno prosuđuju kritična događanja i da pokušaju da prate u celosti detetov razvoj. Roditelj će više da vodi računa o tome šta mu dete govori, a da sam način detetovog govora (brzopletost, neorganizovanost govora, nefluentnost, uz mnogo ponavljanja početnih delova reči, slogova ili celih reči) nadje utočište u novom govornom modelu roditelja. Roditelj se podučava relaksiranom izgovoru kratkih fraza jednostavnijeg rečnika. Ovaj pristup se koristi kod mladje dece koja još nisu stekla svest o svom govornom poremećaju.
Direktan pristup - temelji se na pretpostavci da deca koja imaju početni stepen ‘’pravog’’ mucanja zapravo imaju svest o svojoj govornoj poteškoći i da stoga terapeut treba veoma suptilno da razvija i učvršćuje neki drugi govorni model, u kome se koriste načini lakšeg, opuštenijeg govora, kao npr.mucanje bez napetosti ili prekida disanja. Dete se prvo uči nenapetom, fluentnom mucanju, a kada to savlada onda i tečnom fluentnom govoru. Terapeut pomaže da se dete oslobodi pojedinih negativnih emocija koje su možda i pratile njegov govor. O njima se priča, ono se crta, priča se o “teškom govoru”. Nastoji se da se prenese poruka kako se “težak govor” može dogoditi svakom, vrši se personifikacija mucanja na razne maštovite načine pretvarajući ga u neki lik koji se crta, tera, ostavlja pred vratima ili u kanti za smeće. Tim simboličnim postupcima se odvaja detetova slika o sebi od mucanja. Ono zadobija “moć” i deo kontrole nad svojim govorom. U direktnom pristupu terapije, dete se podučava kako da modifikuje tečan govor, sto je najbolje raditi kroz igru. Osmišljavaju se načini kako govoriti mekim počecima govora, produžavanje prvog glasa u reči, ili same prve reči u rečenici, smanjujući ujedno pojavu jače napetosti u govoru. U tehniku oblikovanja fluentnosti spada i relaksirano tzv.govorno disanje, kao i učenje kako dobiti blage artikulacione prelaze između slogova u reči. U toku rada koriste se razne priče,npr.priča u kojoj pobedu na kraju nosi spora kornjača. Ova priča je matefora za mnogo toga što će dete savladati učeći spori i glatki govor. Tokom terapije postepeno se proširuje jezička složenost, zapravo započinje se vezbom manipulišući jednom rečju, kratkim frazama, do složene rečenice.

Ovakvim načinom rada se postiže da ponavljanja i produžavanja početnih slogova postanu manje učestala i kraća po broju i trajanju. Što se porodičnih situacija tiče, ponekad je, u razgovoru s roditeljima moguće pronaći neki novonastali detalj u porodičnom rasporedu koji može narušaviti detetovu unutrašnju ravnotežu. Roditelji će naučiti da kada se u detetovom spontanom govoru jave poteškoće, reakcije nalik na “uspori” ili pak “udahni duboko” ne mogu u određenom razdoblju života da budu od bitne koristi osim što će pokretati negativno osveštavanje. Roditelj će svoju zebnju, koja je skoro uvek pristuna podeliti i preneti terapeutu u razgovoru nasamo.