Početak mucanja se javlja u periodu razvoja govora, dosta ređe nakon već konstituisane govorne sposobnosti. Deca uče razne motoričke veštine, npr. hodanje, plivanje ili bacanje lopte. Mišićni pokreti koje deca uče postaju sve teži za učenje kako deca rastu. Aktivnosti koje smo učili dok smo bili deca čine nam se prirodnima celog zivota. Nasuprot tome, učenje motoričkih veština u odrasloj dobi je teško. Npr. moguće je naučiti plesati step kao odrastao čovek, ali ćete za to morati da uložite daleko više truda od onoga koji ga je naučio kao petogodišnjak. Naši su mozgovi programirani da uče određene veštine u određeno vreme. Npr. bebe puze, mala deca hodaju, predškolska deca trče, a dečiji mozak rapidno razvija sposobnost govora oko druge godine.
Postoje situacije u kojima deca žele da komuniciraju, u skladu sa određenom situacijom, hitro i efikasno. Ako roditelji, recimo, nameravaju da kazne dete za nešto što dete nije učinilo, dete očajnički želi da razjasni roditeljima da ono nije krivo i da je pogrešno protumačen odgovarajući postupak. Te se govorne situacije nazivaju pragmatičnim, jer dete tada koristi govor da bi promenilo ponašanje druge osobe. Deca tada mogu upasti u tzv. “začarani krug” onda kada su najodlučnija u nameri da govore efikasno. To je period kada još nije konsolidovana precizna kontrola mišića, te se dete previše trudi i preterano napreže svoje govorne mišiće. Zapinje na nekom segmentu (ili je blokirano te ne može ispustiti glas), još se više trudi da govori, povećava napetost mišića, psihička evaluacija u svakoj novoj karici neuspeha deluje inhibitorno na govornu muskulaturu, još se više povećava napetost govornih mišića, a dete još više zapinje.
Taj začarani krug nastavlja sa radom sve dok nešto ne “olabavi” datu mišićnu napetost. Jedan od uzroka tome može biti i zamor. Osim toga, popuštanje napetosti može uslediti i zbog pojave sekundarnih aktivnosti kao što su npr. treptaj oka ili trzaj glave. Tada se određeni segment lakše izgovara. Dete zaključuje, da ukoliko zapne, može se još jače napregnuti, zapravo, uči se jednom vidu pogrešno prilagođenog ponašanja.
Govor je jedinstven među dečijim motornim veštinama u tome da je preterani trud kontraproduktivan, jer ako dete želi da baci loptu dalje, jednostavno je mora baciti jače, ili ako želi jače da prska vodom, opet je potreban jači i snažniji udar, ali ako želi da prenosi svoje misli efikasnije, jače naprezanje govornih mišića deluje kontraproduktivno.

Autor: Nataša Labović, logoped