Mucanje je poremecaj fluentnosti, koga karakterisu razni oblici ponasanja koji interferiraju sa normalnim tokom govora.
Pocetak mucanja se najcesce javlja u periodu razvoja govora, dosta redje nakon vec konstituisane govorne sposobnosti. Poremecaj je varijabilan, osobe koje mucaju mogu biti vise fluentni govornici u jednoj situaciji, u odnosu na drugu situaciju u kojoj su manje fluentni. Date specificne situacije obicno izazivaju frustraciju kod osoba koje mucaju.
“Ako mogu ovu rec da izgovorim u pojedinim situacijama kako treba, zasto to ne mogu uvek da ucinim”?....cesto je pitanje koje ove osobe same sebi postavljaju.
Faktori koji dodatno prate ovaj poremecaj jesu strah od zvukova i reci, zatim strah od odredjenih govornih i negovornih situacija, anticipacija neprijatnih situacija i iskustava...kao posledica navedenog stid, nedostatak samopostovanja, i niz drugih tegoba koje se moraju uzeti u obzir u programu kompletne terapije, drugim recima, prosta reedukacija disfluentnosti kao premecaja je nedovoljna i tipicno neadekvatna u tretmanu mucanja.
Osoba koja muca uci fizicke pokrete misica koji karakterisu fluentni govor, i tretmane obavlja uz terapeuta na klinici koja mu obezbedjuje okolinu bez napetosti i stresa. Realno, nakon toga, pacijent se vraca u stresno okruzenje i faktor uticaja okoline pokrece lanac teskoba i strahova koji dinamicki opet izgradjuju nefluentne neuroloske puteve.
Strahovi su najpre vezani za bojazan od izgovora odredjenih glasova, reci i odredjenih govornih situacija. Osoba povezuje datu situaciju za neposredan cin u kome se desio spazam bas na tom kriticnom glasu, slogu ili reci, i nadalje anticipira pojavu grca u nekoj buducoj situaciji, jer je duboko u svesti urezao nelagodu koju je osecao prilikom pojave potonjih spazama.
Vidite, upravo stoga, kada trebaju u skladu sa situacijom da izgovore neku odredjenu rec, znajuci da ce na njoj zastati, otegnuti je ili blokirati, oni biraju ili da zamene date “kriticne reci” sa recju koju izgovaraju sa lakocom bez naprezanja, ili pak biraju da izbegnu datu govornu situaciju.
Strahovi i teskobe povezani sa govorom mogu predstavljati vecu teskocu i vise hendikepirati osobu koja muca nego sama nefluentnost. Neretko, osoba pribegava ogranicavanju svojih mogucnosti, npr. odbija da koristi telefon, zatim da se izlaze neformalnim socijalnim kontaktima, novim poznanstvima...itd, u objektivno problematicne situacije spadaju one situacije u kojima pacijent ne moze adekvatno da se prilagodi.
Sta je to normalan strah?
Strah je jedno od temeljnih osecanja koje odredjuje licnost. Svi znamo sta znaci doziveti strah. Bojimo se da ne napravimo gresku, strepimo od kazne, od kojekakvih zivotinja, plasimo se prirodnih katastrofa i ratova, plasimo se smrti. U svakom periodu zivota su odredjeni oblici straha ucestaliji i za taj period cesto tipicni, npr. deca se cesto boje mraka, adolescenti brinu za svoj izgled i da li ce biti prihvaceni u drustvu, odrasli cesto strepe zbog posla i egzistencije, stariji ljudi vise strahuju od bolesti...itd
Umeren nivo straha moze da bude cak i koristan da bismo se skoncentrisali, pokazali svoja znanja i vestine. Na osnovnom bioloskom nivou, strah nas motivise da preduzmemo korake da se odbranimo od neke opasnosti i pomaze nam da prezivimo.
Strah postaje nenormalna pojava kada je automatski telesni sistem za bežanje ili borbu suviše osetljiv. Tada ce se reakcija na opasnost (u smislu bežanja i borbe) pojaviti u pogrešno vreme, što može da znači da ste skloni da doživite strah tamo gde ga drugi ljudi obično nemaju i gde ne preti stvarna opasnost.
Mogućnost da budemo istovetno nefluentni u određenim situacijama zavisi od našeg načina razmišljanja. Ako situaciju, u kojoj je osoba koja muca bila kriticno nefluentna, uzme ,,zdravo za gotovo,, mogućnost da će opet u takvoj situaciji isto doživeti je male verovatnoće.
S druge strane, ako se data osoba ponaša kao da joj zaista preti ponovni verbalni fijasko i često se zapitkuje ,,sta ako,, nesvesno gradi i razvija ,,strah od straha,, odnosno strah od mogućeg stida, nipodaštavanja, od telesnih simptoma - znojenja, nedostatka vazduha, drhtanja, napetosti mišića, ubrzanog srčanog ritma, jednog opsteg uznemirenog ponašanja.
Ako osoba u datoj kritičnoj situaciji ne može odmah da izbegne tzv.opasnost, bežanjem ili da recimo opasnost ukloni borbom, navedeni simptomi se obično održavaju što osobu još više uverava da opasnost ipak negde postoji, posledica toga je još veći strah, odnosno osećaj ugroženosti sa još više izraženim simptomima. Tako se zatvara začarani krug.
Začarani krug, dakle otpočinje simptomom koji se pogrešno protumači.
Izostajanje objašnjenja za ono što vam se događa samo pojačava strah i sumnju da će vam se opet ponoviti neprijatna situacija.
Tako se zapravo i definiše Socijalna fobija – kao strah od govora pred drugima, javnog nastupa i/ili od kontakata sa drugim ljudima i raznih socijalnih situacija.
Pacijentu treba da se predoči cilj terapije koji se između ostalog sastoji u tome da je potrebno razumevanje nad činjenicom da je ostvarivanje potpune kontrole nad simptomima skoro nemoguća, jer uvek postoji mogućnost da se kod predisponiranih osoba za ovaj tip poremećaja dati simptomi ponovo pojave i više godina posle uspešnog lečenja.
Važno je znati da kada se simptomi vrate, mnogo je važnije znati šta raditi i kako reagovati, nego se po svaku cenu truditi da eliminišete simptome, a onda očajavati ako u tome ne uspete. OSIM TOGA, AKO ZAISTA PRESTANETE DA SE BOJITE SIMPTOMA, BIĆE VAM SKORO SVEJEDNO DA LI SE ONI POJAVLJUJU.
Bolju kontrolu možete postići pravilnim, usporenim disanjem i opuštanjem mišića. Ako se osoba nauci pravilnom disanju, zaustavice hiperventilaciju koja je često prisutna za vreme straha i koja sama po sebi dovodi do mucanja. Vežbe opuštanja mišića mogu da smanje napetost, naročito kada očekujete da dođe do kritične situacije.
Nema lečenja ni jedne fobije bez suočavanja sa izvorom ili objektom fobije i odustajanja od izbegavanja, jer izbegavanje samo pothranjuje fobiju.
U praksi bi trebalo da se kombinuju različiti terapijski postupci, npr. Medikamentozna terapija, psihoterapija i govorna terapija. Glavna prednost takvog pristupa je u tome što se efekti ovih postupaka dopunjuju i uzajamno pojačavaju. Ovakav pristup takodje zahteva visok nivo samodiscipline, motivacije i upornosti.
Zašto se neretko stvara otpor prema lečenju?
Jedan od uzroka jesu nerealna očekivanja od samog lečenja. Mi živimo u vremenu kada nam se uporno podgreva iluzija da za mnoge probleme ili bolesti postoje jednostavna i brza rešenja. Tako se, npr, reklamiraju lekovi koji uspešno leče gotovo sve – od impotencije do raka.
Zato je razumljivo da će prosečna osoba koja nam se obrati za pomoć očekivati da i za to postoji magičan lek – i da će potom biti razočarana kada čuje da takvog leka nema. Otpor proističe i zbog teškoća u prihvatanju da lečenje podrazumeva veoma aktivnu ulogu pacijenta i da je lečenje proces koji zahteva da mu se osoba u velikoj meri posveti stalno negujući motivaciju.
Primer sasvim drugacijeg pristupa u lečenju mucanja jeste i hipnoza, jer je u hipnozi uloga pacijenta pasivna, pacijent se uvodi u stanje unekoliko izmenjene svesti kada mu se daju sugestije da recimo neće vise mucati...bez obzira koliko se nekome ovakva tehnika čini atraktivnom, efekti takvih sugestija ne traju dugo, pa rezultati hipnoze u lečenju mucanja nisu zadovoljavajuće. Zaista, ima li smisla podvrgavati se hipnozi svaka tri ili četiri dana – u zavisnosti od toga koliko dugo traju efekti sugestije.
Kontrola nad simptomima logofobije
Kontrola nad simptomima može da pomogne u jačanju samopouzdanja i pripremi za teže zadatke i postupke u sklopu lečenja, kao što je izlaganje situacijama koje izazivaju strah.
Tehnike koje se najviše koriste u cilju kontrole simptoma odnose se na suzbijanje hiperventilacije. Smanjenje nivoa ugljen-dioksida u krvi je glavna posledica hiperventilacije, jer se hiperventilacijom izbacuje veća količina ugljen-dioksida.
Bez obzira što bržim udisanjem unosimo i više kiseonika u pluća, taj kiseonik zbog poremećene ravnoteže izmedju ugljen-dioksida i kiseonika teže dospeva tamo gde je najviše potreban – do naših vitalnih tkiva i organa. To znači da crvena krvna zrnca teže isporučuju kiseonik organizmu, a na manjak kiseonika su naročito osetljive moždane ćelije.
Drugim rečima, što brže dišemo, to će biti manje kiseonika u mozgu. Ovo za posledicu ima sledeće dve grupe simptoma:
1) Vrtoglavicu, omaglicu, zbunjenost, nedostatak vazduha i zamagljen vid.
2) Ubrzan rad srca, utrnulost i neosetljivost na dodir u rukama ili nogama, oznojeni dlanovi i napetost mišića.
Pošto hiperventilacija predstavlja fizičko naprezanje, osoba koja hiperventilira često oseća vrelinu u telu, pocrveni, preznojava se, umorna je i iscrpljena.
Hiperventilacija može direktno dovesti do napda panike, a blaga hiperventilacija može osobu držati u stanju dugotrajne strepnje. Takodje, važno je znati da hiperventilacija nije uvek primetna ni osobi koja muca niti njenoj okolini.
Treba znati da postoji tri oblika hiperventilacije, važno je razlikovati ih.
1. Brzo disanje i dahtanje (kada je neko uplašen, ili za vreme paničnog ataka)
2. Uzdisanje, zevanje i ostajanje bez daha
3. Hronicna blaga hiperventilacija – na koju stavljam poseban akcenat. (ovaj oblik hiperventilacije je stvar ,,loše navike,, pri disanju. Blago povećanje brzine ili dubine disanja se održava tokom dužeg vremenskog perioda. Osoba koja na taj način hiperventilira često preterano strepi, ponekad oseća vrtoglavicu i može da se žali na razne nespecifične simptome)
Kako prepoznati hiperventilaciju?
Prvo treba da odredite brzinu disanja, i tokom narednog minuta da računate jedan udisaj i izdisaj kao jedan, zatim sledeći udisaj i izdisaj kao dva, i tako redom. Izračunajte kolika je brzina vašeg disanja tokom jednog minuta.
Brzina disanja kod osobe u mirovanju treba da iznosi 8-12 udisaja/izdisaja u minutu.
Zatim, ako često uzdišete i zevate.
Da li ostajete bez daha ili duboko udahnete kada vam na primer, neko kaže nešto što uopšte niste očekivali, ili kada zazvoni telefon
Da li dišete previše duboko, zapravo, da li vam se ponekad čini da vam se grudni koš takoreći raširio….itd
Da li ste pušač, jer pušenje olakšava pojavu hiperventilacije, remeti pravilno disanje, smanjuje količinu kiseonika koja bi trebala da bude dostupna ćelijama. ..itd
Lečenje hiperventilacije – ima za cilj da poveća nivo ugljen-dioksida u krvi kako bi se smanjili odnosno sprečili simptomi straha.
Predstaviću tehniku usporavanja disanja,
Najbolje bi bilo izvoditi ovu tehniku u sedećem položaju naslonjeni leđima o nešto.
Nemojte disati i brojite do 10 (pre toga nemojte duboko da udahnete).
Kada izbrojite do 10, lagano izdahnite, i obavezno dišite na nos.
Dalje treba da dišete sporo (ali ne duboko, i bez naglih udisaja) u ciklusima od po 6 sekundi. Udišite tokom 3 sekunde i izdišite tokom 3 sekunde.
To ce brzinu disanja svesti na 10 udisaja/izdisaja u minutu, što je normalan ritam disanja.
Posle svakog minuta (zapravo posle svakih 10 udisaja/izdisaja) ponovo nemojte disati 10 sekundi i onda nastavite disanje u ciklusima od po 6 sekundi.
Nastavite ovako da dišete sve dok ne isčeznu i poslednji elementi hiperventilacije, dok ne osetite da vam se disanje stabilizovalo i automatizovalo.
Ako ovu tehniku primenite čim primetite prve simptome hiperventilacije, oni će nestati za minut-dva i skoro je sigurno da vam se neće produbiti strah, a na ovaj način trenutno možete da ublažite posledice svakodnevnog stresa i napetosti.
Da bi se ovladalo ovom tehnikom, i da biste prepoznali njene efikasnosti, potrebno njome ovladati preventivno, kada nemate nikakve simptome. Tada cela vežba treba da traje 2 do 3 minuta. Što više vežbate usporavanje disanja, to je veća verovatnoća da ćete moći da je primenite efikasno u zahtevnoj situaciji.
Redovno, svakodnevno upražnjavanje vežbe usporavanja disanja (najmanje 4 puta dnevno) će vam pomoći ne samo da naučite ovu tehniku, nego i da se uverite kako možete da kontrolišete ritam svog disanja. Uz praksu, tehniku ćete moći da primenjujete gotovo automatski i u veoma različitim situacijama, a naročito onim koje vam donose nervnu napetost, strah ili paniku.
Zatim, svakodnevno treba da se registruje ritam disanja pre i posle primene tehnike usporavanja disanja. Na listu hartije treba da svakog dana u isto vreme, npr u 8h ujutru, u podne, u 18h i u 22časa, da beležite brzinu vašeg uobičajenog disanja.
Brzinu disanja treba da merite kako je to već opisano, na osnovu broja udisaja i izdisaja u jednom minutu, najbolje u sedećem položaju. Brzinu disanja merite najmanje 10 minuta pošto ste prestali neku fizičku aktivnost, jer vam svaka takva aktivnost povećava brzinu disanja i ne odražava spontani ritam vašeg disanja.
Pošto ste izmerili i upisali brzinu disanja, vežbajte tehniku usporavanja disanja i izmerite i upišite brzinu disanja nakon toga.
Na taj način, moći ćete da vidite kakav je ritam vašeg uobičajenog spontanog disanja i koliko vam polazi za rukom da uspostavite normalan ritam disanja.
Postoji i tehnika disanja u kesu od papira, ali ova tehnika ima mnoge nepogodnosti. Ova tehnika podrazumeva da udišete nazad isti vazduh koji ste upravo izdahnuli. U tom vazduhu se nalazi veća količina ugljen-dioksida, pa ćete udisanjem da unesete dovoljno ugljen-dioksida i da tako povećate njegov nivo u plućima i krvi. Kesu treba da stavite preko nosa i usta, i ne treba da se bojite da nećete uneti i dovoljno kiseonika.
недеља, 3. август 2008.
Porodica
Porodica je vekovima ista i nema ničega utvrdjenog ili nepromenljivog u porodici, sem što smo uvek sa njom. Prema tome, nije ni malo čudno što tako prirodno i bez razmišljanja prihvatamo njenu ulogu u našem životu. Iako smo imali hiljade godina da se naviknemo na nju, ipak svaka generacija mora ponovo da uči kako da živi u njoj (Ekerman Natan, 1986.).
Ličnost se ne može posmatrati kao izolovana jedinka, kao jedinka u vakuumu, ne može se izdistancirati iz društvenog konteksta iz grupe u kojoj živi, koja na nju deluje i na koju ona deluje, a ta grupa, "primarna grupa" je porodica.
Kada se govori o razvoju ličnosti, duševnom zdravlju i poremećajima, socijalna psihologija ne zaobilazi porodicu, jer je emocionalno-socijalna zrelost ličnosti u tesnoj vezi sa psihološko-razvojnim putem pojedinca u porodici.
Brak
Treba praviti razliku izmedju braka i porodice. Brak je biološko, psihološko, socialna, ekonomska i moralna zajednica dva odrasla predstavnika suprotnih polova. Radjanjem dece on prerasta u porodicu, ali osim u veličini i strukturi, tu su i sadržinske razlike, jer se menja kvalitet veze članova u porodici. Porodica nije društvena institucija, ona je zajednica, a zajednica podrazumeva dublje i trajnije veze izmedju njenih članova.
Coser (po Goluboviću, 1981) porodicu odredjuje kao grupu koja "ispunjava osnovne potrebe deteta za ljudskim kontaktom i obezbedjuje konstantni model konstantne interakcije u kojoj dete uči da razlikuje sopstvenu ulogu u odnosu na druge članove porodice i da razume i ocenjuje realnost na način na koji je odrasli razumeju".
Porodica je prva drustvena grupa sa kojom se dete sreće u njoj se nalaze uzori za stvaranje osećajnog zivota deteta. U toku procesa individualizacije, dete postaje aktivni učesnik u porodičnim odnosima, nastaju recipročni odnosi izmedju članova porodične grupe. U porodici dete nauči da voli i da bude voljeno. Porodica je mesto razmene emocija, koje se razmenjuju u svim pravcima. Roditelji su ti koji prvenstveno daju i koji rukovode celim procesom zadovoljenja. Treba reći da i dete daje ljubav i pažnju. Emocionalne struje su u porodici bezbrojne i svih intenziteta. U porodici roditelji nisu jedini davaoci emocija, već i supružnici koji očekuju ljubav, razumevanje, pažnju i podršku od drugog supružnika; oni su i deca svojih roditelja i u novu porodicu unose shvatanja, način razmisljanja i način izrazavanja emocija koje su stekli u svojoj primarnoj porodici i koje će preneti na svoju decu. Takodje i deca svojom ljubavlju, ponašanjem, davanjem i načinom primanja emocija, uče i menjaju svoje roditelje. U porodici dete stiče sigurnost, prvo ljubav svojih roditelja, a preko njih i sigurnost u interpersonalnim kontaktima van porodice. U zavisnosti od sigurnosti, podrške i odanosti porodici, dete će kasnije na osećanje opasnosti reagovati borbom ili bekstvom. Porodični odnosi odredjuju psihičku pozadinu na kojoj se stvaraju konflikti i doprinose uspehu ili neuspehu rešavanja ovih konflikata.
Porodica je najvazniji agens socijalizacije deteta. Socijalizacijom se dete uvodi u pravila društvenog ponašanja.
Rot (1983.) navodi da rezultati istraživanja pokazuju vaznost skladnih odnosa izmedju roditelja za razvitak deteta. Deca vole oba roditelja, indentifikuju se delimično i sa jednim i sa drugim i zato konflikt izmedju roditelja izaziva često i konflikt u samom detetu. Atmosfera puna ljubavi i dobar, skladan odnos izmedju roditelja je najbolja osnova za razvoj zdravog i srećnog deteta.
Razvojem članova porodice i porodica se menja, prolazi kroz različite faze. Kroz ove faze, menja se i funkcija clanova porodice, dolazi do promena u porodicnoj dinamici. Ove promene su često izvor kriza u porodici, one su normalne razvojne faze porodice:
1. Prelazak iz dijade u trijadu.
2. Detetova edipalna faza (kada roditelj ne uspe da integriše svoj odnos prema detetu suprotnog pola).
3. Rodjenje drugog deteta.
4. Polazak deteta u školu.
Smatra se da je uspešnost u prevazilazenju porodičnih kriza jedan od kriterijuma uspesnosti funkcionisanja porodice.Porodice u kojima postoji kvalitet zajednistva, ukojoj članovi imaju poverenja jedni u druge, čija je osnova zajednickog života ljubav i poštovanje, i u kojima su roditelji zrele ličnosti, prevazici će krizu, i iz nje izaći jači i zreliji, jer će tako naučiti nešto novo jedni o drugima, naći kompromise i tako biti čvrsće povezani.
Za razliku od njih, neke porodice neće prevazići krizu, problemi i neslaganja će ostati prisutni, a članovi porodice će se sve više udaljavati jedni od drugih, ziveći u uzajamnom nerazumevanju. Za ovakve porodice se moze reći da nisu zrele da članovi ne komuniciraju dovoljno i na pravi način, da nemaju kvalitet zajedništva. Dete je u zrelim porodicama srećno, sigurno, naučilo da komunicira sa roditeljima, što odredjuje stil komuniciranja sa drugima u kasnijem životnom dobu. Ovakve uslove detetu mogu pružiti samo relativno zreli roditelji, a mnogi od njih to nisu. Njihova nezrelost utiče na dete, zbog njihove nesposobnosti da stvore takvu atmosferu koja ce biti pogodna za normalan razvoj deteta.
Rot (1983.) navodi da dete u slučajevima gde postoji razdor medju roditeljima, ocenjuje da je ugrožena njegova potreba za sigurnošću i ljubavi, što ponekad kod deteta izaziva reakcije antisocijalnog ponašanja i agresivnosti. Istraživanja pokazuju da postoji pozitivna korelacija izmedju nesklada i sukoba u porodici s jedne strane, i javljanja ljubomore, sebičnosti, emocionalne nestabilnosti i nesigurnosti dece s druge strane. Rot (1983.) navodi zaključak Termanovog istraživanja da je za srećan brak najvažniji uslov emocionalna stabilnost supružnika, a najvazniji faktor od koga ova stabilnost zavisi je srećan brak njihovih roditelja.
Način na koji jedan roditelj predstavlja drugog detetu je od posebnog značaja, kako u prisustvu, tako i u odsustvu partnera. Ukoliko se roditelji uzajamno omalovažavaju, dete ne želi da lici ni na jednog roditelja, niti moze da želi roditelja suprotnog pola kao prototip poželjnog investiranog libidinoznog objekta suprotnog pola. Sve ovo ometa sticanje polnog identiteta i sazrevanje u pravcu hetero-seksualne orjentacije
Razvod i pogrešan izbor partnera
Nezreli razlozi za stupanje u brak često dovode do toga da se kasnije ovakvi brakovi razvode. Brak se sklapa iz različitih razloga; umesto da ulazak u brak bude izraz ljubavi i zelje za zajedničkim životom oba partnera, često se u brak ulazi sa mnogo manje razmišljanja nego što se sklapa bilo koji drugi ugovor. Ljudi često beže u brak, i njihov brak nije izraz potrebe za zajedničkim životom, nego sklonište i mesto gde se beži od problema, od krupnih roditeljskih zahteva, od obaveza, od dosadnog načina zivota, od nepovoljne materijalne situacije...
Nekada je zelja za potomstvom bila osnovni razlog, a nekada se ljudi venčavaju jer "im je vreme", pri čemu se obavezno venčaju sa prvom osobom koja to hoće ili je pogodno, bez obzira na ljubav i mogućnost razumevanja i nedovoljnog medjusobnog poznavanja. Sa druge strane, mladji partneri, ljubav često poistovecuju sa zaljubljenošću što je često razlog za duboka razočaranja zbog neispunjenih očekivanja. Strean (1981.) upozorava na nesuglasnost izmedju onoga što ljudi od braka očekuju, i onog što se i zaista može postići u braku.
Jedan od uzroka za razvod braka, neki autori vide i u emancipaciji žene. Emancipacija žene, uslovila je mnoge promene u porodičnim odnosima. Zaposlena žena ima mnogo manje vremena nego ranije, teško uspeva da uskladi uloge zaposlene žene i domaćice,
preopterećena je poslovima.Žena je postala ekonomski nezavisna što uslovljava i primenu u shvatanju svog statusa, želi da bude ravnopravna i jednakovredna.Iznose se i zapažanja da zaposlenje žene može da bude razlog sukoba zbog otpora supruga da žena uopšte radi ili zbog uverenja, da žena daje previše značaja poslu i tako zanemaruje odnos prema njemu i porodici u celini. (Balkan sy.) I ako su kod nas žene ravnopravne u društvu, u kući to teže postižu. Emancipovana žena zahteva i promenu stava muškarca prema njoj. Tu se suštinski ipak ništa nije promenilo, jer su njihovi muževi vaspitavani patrijarhalnim porodičnim odnosima i poneli su iz svoje porodice unutrašnji stav o tome kakva žena treba da bude, odnosno kakva je bila njihova majka. Oni taj stav nisu promenili, jer za to treba mnogo više vremena, pa su u kući spremni samo za manje ustupke koji nisu dovoljni. Ovakvi stavovi i razlike u shvatanjima supružnika mogu dovesti do neslaganja i razvoda.
Potpune i nepotpune porodice
Ako se šire posmatra savremena porodica, prema najnovijim naučnim istraživanjima, neophodno je posmatrati i da li je svaki od roditelja u psihološkom smislu prisutan i povezan sa ostalim članovima porodice. U skladu sa tim, grupa američkih sociologa i psihologa teorijski je razradilo osam tipova savremene porodice:
1.Tip-A predstavlja tradicionalnu "netaknutu" porodicu dva venčana roditelja koji žive u istom domaćinstvu, stalno uzajamno delujući, u tesnoj interakciji, i psihološki su podjednako uključeni u celokupni život porodice. Takva porodica je idealna i uzima se kao "normativ" za procenjivanje svih ostalih porodica.
2.Tip-B gde je jedan roditelj veoma malo, ili je sasvim sprečen da fizički učestvuje u životu porodice, ali je svakako prisutan psihološki.(npr. ako je jedan roditelj na dužem bolničkom lečenju, izdržava kaznu ili je na dužem službenom putu...)
3.Tip-C gde je prisustvo jednog roditelja krajnje formalno. Uzajamno dejstvo se nastavlja, ali je jedan od roditelja troši svoju psihološku energiju i psihološka ulaganja na drugoj strani (npr. na poslu, vanbračna veza...).
4.Tip-D je porodica u kojoj jedan od roditelja ima ozbiljne mentalne smetnje i ne učestvuje uopšte u emotivnom životu porodice, ili su to materijalno dobro stojeće porodice koje se održavaju samo radi ekonomskih razloga, jer dobri ekonomski uslovi dozvoljavaju nastavak zajedničkog života bez dubljih interakcija sa ostalim članovima porodice.
Prema do sada izloženom, može se reći da porodice sa oba roditelja, koje su socijalno označene kao "potpune", mogu se veoma razlikovati u smislu obima i vrste interakcija medju članovima porodice. Slične razlike postoje i medju porodicama sa jednim roditeljom.
5.Tip-E su porodice gde je i jednom i drugom roditelju, posle razvoda dete povereno na staranje. Nivo psihološkog ulaganja roditelja je veom visok, uz uzajamno održavanje sadržajnih odnosa izmedju roditelja, koji zrelo i osmišljeno shvataju svoju zajedničku odgovornost za podizanje i vaspitavanje deteta.
6.Tip-F je situacija kada jedan roditelj prekine interakcije sa članovima porodice, ali uz to ostaje psihološki vezan za njih. Roditelj i dalje smatra porodicu značajnom i podešava svoje ponašanje prema onome šta smatra da se od njega (nje) očekuje. U taj tip spadaju i nepotpune porodice zbog smrti jednog roditelja. Sećanja na pokojnog roditelja evociraju
svi članovi porodice i prema pokojnom licu podešavaju svoje ponašanje, misli i osećanja.
Taj roditelj je prisutan u psihološkom smislu.
7.Tip-G je slučaj kada jedan od roditelja posle razvoda prekida psihološku vezu sa ostalim članovima porodice, izuzev osećanja dužnosti i održava sa njima neke od uzajamnih interakcija kao sto su telefonski pozivi u specijalnim prilikama i redovni pismeni kontakt u vidu alimentacije.
8.Tip-H je kopija tipa-A, s tim što su to porodice sa jednim roditeljem, kakve su opisane u literaturi i priznate u društvu. Samo jedan roditelj živi sa detetom (decom) i sam snosi celokupnu odgovornost. Odsutan roditelj skoro uopšte ne stupa u uzajamno delovanje sa ostalim članovima porodice i vrlo malo, ili uopšte, psihološki se ne ulaže u porodicu.
Na kraju ove podele treba reći, da bi se mogao posmatrati svaki tip savremene porodice, nije dovoljno uzimati samo organizacionu strukturu porodice kako su do skoro činile sve socio-društvene ustanove, već i činjenicu kako i koliko svaki od roditelja investira u svoju porodicu, što podrazumeva medjusobne interakcije i psihološko ulaganje.
Samo činjenica da li je otac ili majka fizički vidljiv u porodici ne sme više biti jedina osnova za zaključak da je isti psihološki prisutan u porodici.
Prilagodjavanje deteta na razvod roditelja
Brojna ispitivanja su pokazala da razvod ima štetne posledice na sve članove porodice, kako na roditelja tako i na decu. Većina nejasnoća u vezi sa razvodom, izazvana je pre svega, samim pristupom razvodu.
Najčešće se nabrajaju sledeći mogući razlozi traumatskih doživljaja deteta: neophodnost prilagodjavanja pripremama za razvod i samom razvodu; zloupotreba deteta od strane jednog roditelja kao "oružija" protiv drugog, i manipulisanje osećanjima deteta; odvajanja deteta od jednog roditelja i sama promena odnosa roditelj-dete; opterećenje deteta položajem razvedenih roditelja (što se može negativno odraziti na odnose sa vršnjacima); neophodnost prilagodjavanja eventualnom novom braku roditelja...
Bračni sukobi prethode raspadanju porodice koje dete doživljava veoma teško i bolno. U tom razdoblju i u odnosima izmedju roditelja i dece dolazi do kriza i nesuglasica. Ako takvo vremensko razdoblje ispunjeno mnogim mučnim scenama medju roditeljima (svadje, fizičko nasilje, netrpeljivost, mržnja ), duže traje, izaziva kod deteta emocionalne šokove koje u njegovoj ličnosti obično ostavljaju dubok trag. Stanje u kući je napeto, više ne vlada red i mir, a visok stepen nesigurnosti deteta u takvim situacijama obeležava vreme do razvoda. Empirijski je dokazano da složeniji poremećaji postoje kod dece iz potpunih porodica sa izraženim i brojnim sukobima pre razvoda, nego kod dece iz nepotpunih porodica.
Brojni bračni parovi, koji žive u konfliktu, često ni ne pomišljaju o sudskom razvodu, smatrajući da bi takav čin bio od izuzetno nepovoljnog uticaja na dete. Neosporno je dokazano da odlaganje razvoda nije najpogodnije rešenje. Ispostavilo se da se bolje ponašaju i da su psihički zdravija deca iz razvedenih, nego deca iz potpunih porodica sa prikrivenim ozbiljnim sukobima. Razvod je često povoljno rešenje za već dezintegrisanu porodicu, pošto je jedan nepodoban, hladan, mrzovoljan roditelj opasniji od nedostatka roditelja u porodici. Pri tome se ne sme izgubiti iz vida da, iako razvod roditelja i za dete može biti pogodno rešenje (prestanak svakodnevnih nesuglasica i otvaranje drugih mogućnosti za bolje uslove ličnog razvoja) prelazno razdoblje deca doživljavaju veoma bolno. Čak i deca koja su kasnije u stanju da razvod i njegove posledice prepoznaju i dožive kao olakšicu u početku doživljavaju razvod sa velikom emocionalnom napetošću.
Deca koja su u porodici bila srećna i bezbedna, na vest o razvodu osećaju neprijatno iznenadjenje i traumiraju se. S druge strane, deca nezadovoljna stanjem u kući ili sa olakšanjem prihvataju odluku roditelja za razvod, ili se neuobičajeno brzo mire sa tim i lakše prilagodjavaju novim okolnostima. Na neki način, ranije doživljavani sukobi roditelja, napetosti i nemir u porodici, pripremili su decu na mogući rastanak i odlazak jednog roditelja iz kuće. (Landis, 1960.)
U vreme donošenja odluke o razvodu u porodicama sa izraženim sukobima, kod dece se zapaža pojava tzv. porodičnog stresa pre razvoda. Deca, posebno dečaci uzrasta 3-4 i 7 godina, iz potpunih porodica koje su pred razvodom, ispoljavaju znake psihičkog stresa. Čak i dve godine unazad, od sudski sprovedenog razvoda, dečaci ostaju pod uticajem stresa izazvanog razvodom braka svojih roditelja. Ponašanje dečaka iz porodica sa višegodišnjim sukobima, mnogo godina pre pravno ozvaničenog razvoda odlikuje: nervna napetost, osetljivost, agresivno ponašanje, frustriranost...
Za razliku od dečaka, ponašanje devojčica u novonastalim okolnostima razvoda, nije u tako značajnoj meri uslovljeno porodičnim stresom pre razvoda. Dečaci teže podnose roditeljske svadje i njihovo neslaganje. Sam čin razvoda nije početak poremećaja u ponačanju dece. Neke crte karaktera deteta (pogotovo dečaka) najčešće smatrane posledicom razvoda mogu da budu, a često jesu, prisutne i pre formalnog razvoda roditelja. Početke takvog ponašanja treba tražiti mnogo godina ranije, znatno pre stvarne psihičke i fizičke udaljenosti medju roditeljima deteta. Kidanje emocionalnih veza izmedju deteta i roditelja koji će otići iz porodice, obično počinje više godina pre razvoda (Hoffman, 1971; Hetherington, 1979). Smatra se takodje da ako je otac i pored fizičke prisutnosti u kući emotivno odsutan iz porodičnog života, sam razvod ne nanosi više štete od već nastalih posledica po dete.
Još jedna vrsta traumatskih dogadjaja po dete nastaje kada se život u porodici nastavlja samo sa jednim roditeljem. Tada su deca veoma osetljiva na nastale promene u svakodnevnom životu, na gubljenje jednog roditelja i raspad njihove porodice. Najčešći odgovor dece na razvod u početku su: ljutnja, strah, depresija i osećanje krivice. Dogadja se da ta tenzija traje nekoliko godina i dovodi do trajnih psihičkih smetnji i poremećaja u ponašanju. U zavisnosti od vrste očevog odsustva, razlikuju se i oblici poremećenog ponašanja, i to pre svega muške dece. Dečaci kojima su očevi umrli više su skloni anksioznosti i neurotičnosti. Dečaci iz razvedenih porodica češće postaju agresivni i antisocijalno se ponašaju.
Bračnu netrpeljivost i neslaganja medju roditeljima nije moguće sakriti pred decom. Deca su najčešće umešana u ove nesporazume i doživljavaju tzv. konflikt privrženosti. Jedan roditelj hoće da pridobije dete za sebe, omalovažavajući drugog roditelja. Dete je prinudjeno da odluči na čijoj strani će biti, a pošto nije to u stanju, doživljava rascep. Prema naučnim dokazima, većina dece želi da zadrži ispravne odnose sa oba roditelja.
Odvajanje deteta od jednog roditelja nanosi prilične štete detetu. Prihvata se da gubitak roditelja za koga je dete bilo vezano izaziva strepnju. Tada se dete još više vezuje za osobu sa kojom ostaje i na taj način povećava mogućnost za uravnotežen život posle preživljenog šoka (Bowlby, 1973). Bez obzira na koji način dete gubi roditelja za koga je bilo vezano (razvod, rastava, smrt ), ono ispoljava uznemirenost i nedostatak poverenja u sopstvene mogućnosti.
Posledice razvoda po dete, mogu biti kratkotrajne i dugotrajne. Smatra se da vreme prevazilaženja krize i prilagodjavanja životu posle razvoda braka traje oko godinu dana. Većina dece se bori sa krizom ili se miri sa njom. Sve odgovore deteta (smetnje u psihosocijalnom razvoju) u trajanju do godinu dana treba smatrati normalnim i privremenim. Dogadja se da se u drugoj godini nakon razvoda deca iz nepotpunih porodica ne razllikuju od ostale dece iz iste sociokulturne sredine, uzimajući u obzir ispoljavanje osećanja, ponašanje i uspeh u školi. Ako je kriza teža, može da se produži i na nekoliko godina. U najgorem slučaju kriza se nastavlja u daljem životu deteta i dovodi do izvesnog zastoja u njegovom emotivnom razvoju.
Odsustvo oca
Odsustvo oca u porodičnom životu je praćeno svojevrsnim posledicama za dalji razvoj deteta. Kada dete ostane da živi sa majkom u 90% slučajeva otac posle razvoda napušta porodicu i dete je prinudno uskraćeno za drugi uzor u poistovećivanju sa roditeljem. Nedostatak oca u životu deteta znači istovremeno i nedostatak neophodnog uzora za njegov društveni, moralni, afektivni i spoznajni razvoj. Primarno poistovećivanje deteta ispoljava se u ugledanju na roditelje. Delimično svesno ili nesvesno dete teži da bude u svemu kao roditelji. U početku dete pokušava da oponaša ponašanje svojih roditelja, da bi se na višem stupnju razvoja svesno ugledalo, ne samo na roditelje, već i na druge osobe koje ceni i voli. Poistovećivanje ima značajnu ulogu u vaspitanju, za razvoj psihičkih funkcija deteta i u razvoju njegove ličnosti. Budući da su roditelji i nastavnici najčešći uzor deteta, oni kao najodgovorniji agensi u vaspitanju treba, pre svega, da vode računa o sopstvenom ponašanju.
Odlaskom oca iz kuce, dete je lišeno ličnog primera i vaspitnog uticaja oca . Uticaj oca na razvoj ličnosti deteta ostvaruje se na dva načina: indirektno, kroz ličnost majke, i direktno, ličnim primerom. Porodice koje su uspele da posle razvoda sačuvaju dobre medjuljudske odnose, odlikuju se boljom porodičnom atmosferom i uspehom u vaspitanju dece.
U najranijem detinjstvu značaj majke za vaspitanje i razvoj deteta je neosporno veći od očevog. Majka ispunjava ulogu primarnog roditelja, ali do druge godine života deteta raste uloga oca u vaspitanju. Proces poistovećivanja dečaka sa ocem započinje već krajem prve godine, a u punom obliku se javlja od četvrte godine života deteta. Identifikacija dečaka sa ocem je u vezi sa nastojanjem i razvojem osećanja pripadnosti sopstvenom polu, usvajanjem i prihvatanjem muške uloge i oblika ponašanja u skladu sa tom ulogom.Dečaci koji ne žive sa očevima, u poredjenju sa devojčicama iz nepotpunih i dečacima iz potpunih porodica, imaju skromnija postignuća pri merenju intelektualnogi moralnog razvoja. Takodje postoji tesna veza izmedju nedostatka oca i prestupništva maloletnika. Tome doprinosi i nesposobnost majke u ulozi jednog roditelja, u potpunosti odgovornog za dete.
U procesu pistovećivanja ženske dece, otac takodje zauzima važno mesto. Otac je za ćerku oličenje muških osobina. Pod uticajem crta očeve ličnosti, devojčica formira svoj stav o muškom polu, u društvu. Znači, i kod devojčica može doći do izvesnih devijantnih ponašanja usled nedostatka oca. Nepodesno ponašanje devojčica u odnosima sa suprotnim polom, izražava se naročito u kasnijim godinama njihovog života, u doba adolescencije.
Psihosocijalne posledice razvoda braka po decu uslovljene su u velikoj meri uzrastom i polom deteta. Prema mnogim autorima, najkritičniji uzrast deteta u odnosu na razvod roditelja jeste uzrast od šest do osam godina. Na tom uzrastu deca su najosetljivija na to kako vršnjaci i odrasli tumače njihov novi položaj i okolnosti u porodici.
Dete uzrasta od sedam do osam godina u stanju je da razume povod razvoda i zbog toga je strah od razdvajanja kod njega slabiji. Ipak, dete nemože da prihvati razvod kao jedino rešenje, neshvata motive i osećanja roditelja i sopstvenu ulogu u razvoju. U tom dobu dete postaje i samostalni učesnik porodičnog života i primorano je da zauame stranu jednog roditelja (obično protiv drugog), što ga dodatno uznemirava.
Starije školsko dete od devet do dvanest godina oseća tugu dublje, a ljutnja mu je svesno usmerena. Ima zreliji odnos prema razvodu, shvata okolnosti i objašnjenja vezana za razvod. Još čvršće zauzima stranu jednog roditelja i bori se protiv drugog, što otežava prilagodjavanje novim okolnostima. Dečija ''slika o sebi'' na tom uzrastu se vezuje za porodicu. Zato, narušavanje sastava porodice često značajno ometa odredjivanje sopstvenog identiteta i nepovoljno utiče na uspostavljanje i postojanost sistema vrednosti, što se najčešće odražava u lošem ponašanju i neuspehu u školi.
U doba sazrevanja (od trinaest do osamnaest god.), razvod donosi isto onoliko opasnosti koliko i u ranijim godinama, ako ne i više. Većina mladih kada prevazidju početnu traumu, ustanju je da proceni ko je odgovoran za razvod i da reši pitanje privrženosti roditelju. Uz ovu okolnost deca su sposobna da se bore uz svog roditelja sa ekonomskim i drugim teškoćama življenja. Na ovom uzrastu može se izazvati pometnja u brzini sazrevanja deteta. Oštro se raskida sa ulogom deteta i kasni se sa emocionalnim odvajanjem od roditelja simbolički ili stvarno se napušta porodica, izražava se povećana zabrinutost za budućnost i sl. Znači dolazi do ranijeg sazrevanja i osamostaljivanja u odnosu na vršnjake iz potpunih porodica.
U razjašnjavanju razloga zbog kojih su posledice razvoda teže po dečake nego po devojčice, polazi se od činjenice da se u većini slučajeva posle razvoda o deci brinu majke.
Na kraju, ne smeju se zaboraviti i mnogi drugi tzv. situacioni činioci, npr. stepen pripremljenosti deteta, tok dogadjaja, pitanja izdržavanja deteta, kvalitet odnosa deteta i roditelja koji napušta porodicu, promene mesta boravka, učestalost odnosa deteta sa roditeljem koji napušta kuću, ... Takodje o uspešnosti prilagodjavanja deteta novonastalim situacijama, i za uspešan i normalan rast i razvoj najviše doprinose vaspitni uslovi i vaspitni stavovi roditelja sa kojim dete ostaje u nepotpunoj porodici.
Porodica je vekovima ista i nema ničega utvrdjenog ili nepromenljivog u porodici, sem što smo uvek sa njom. Prema tome, nije ni malo čudno što tako prirodno i bez razmišljanja prihvatamo njenu ulogu u našem životu. Iako smo imali hiljade godina da se naviknemo na nju, ipak svaka generacija mora ponovo da uči kako da živi u njoj (Ekerman Natan, 1986.).
Ličnost se ne može posmatrati kao izolovana jedinka, kao jedinka u vakuumu, ne može se izdistancirati iz društvenog konteksta iz grupe u kojoj živi, koja na nju deluje i na koju ona deluje, a ta grupa, "primarna grupa" je porodica.
Kada se govori o razvoju ličnosti, duševnom zdravlju i poremećajima, socijalna psihologija ne zaobilazi porodicu, jer je emocionalno-socijalna zrelost ličnosti u tesnoj vezi sa psihološko-razvojnim putem pojedinca u porodici.
Brak
Treba praviti razliku izmedju braka i porodice. Brak je biološko, psihološko, socialna, ekonomska i moralna zajednica dva odrasla predstavnika suprotnih polova. Radjanjem dece on prerasta u porodicu, ali osim u veličini i strukturi, tu su i sadržinske razlike, jer se menja kvalitet veze članova u porodici. Porodica nije društvena institucija, ona je zajednica, a zajednica podrazumeva dublje i trajnije veze izmedju njenih članova.
Coser (po Goluboviću, 1981) porodicu odredjuje kao grupu koja "ispunjava osnovne potrebe deteta za ljudskim kontaktom i obezbedjuje konstantni model konstantne interakcije u kojoj dete uči da razlikuje sopstvenu ulogu u odnosu na druge članove porodice i da razume i ocenjuje realnost na način na koji je odrasli razumeju".
Porodica je prva drustvena grupa sa kojom se dete sreće u njoj se nalaze uzori za stvaranje osećajnog zivota deteta. U toku procesa individualizacije, dete postaje aktivni učesnik u porodičnim odnosima, nastaju recipročni odnosi izmedju članova porodične grupe. U porodici dete nauči da voli i da bude voljeno. Porodica je mesto razmene emocija, koje se razmenjuju u svim pravcima. Roditelji su ti koji prvenstveno daju i koji rukovode celim procesom zadovoljenja. Treba reći da i dete daje ljubav i pažnju. Emocionalne struje su u porodici bezbrojne i svih intenziteta. U porodici roditelji nisu jedini davaoci emocija, već i supružnici koji očekuju ljubav, razumevanje, pažnju i podršku od drugog supružnika; oni su i deca svojih roditelja i u novu porodicu unose shvatanja, način razmisljanja i način izrazavanja emocija koje su stekli u svojoj primarnoj porodici i koje će preneti na svoju decu. Takodje i deca svojom ljubavlju, ponašanjem, davanjem i načinom primanja emocija, uče i menjaju svoje roditelje. U porodici dete stiče sigurnost, prvo ljubav svojih roditelja, a preko njih i sigurnost u interpersonalnim kontaktima van porodice. U zavisnosti od sigurnosti, podrške i odanosti porodici, dete će kasnije na osećanje opasnosti reagovati borbom ili bekstvom. Porodični odnosi odredjuju psihičku pozadinu na kojoj se stvaraju konflikti i doprinose uspehu ili neuspehu rešavanja ovih konflikata.
Porodica je najvazniji agens socijalizacije deteta. Socijalizacijom se dete uvodi u pravila društvenog ponašanja.
Rot (1983.) navodi da rezultati istraživanja pokazuju vaznost skladnih odnosa izmedju roditelja za razvitak deteta. Deca vole oba roditelja, indentifikuju se delimično i sa jednim i sa drugim i zato konflikt izmedju roditelja izaziva često i konflikt u samom detetu. Atmosfera puna ljubavi i dobar, skladan odnos izmedju roditelja je najbolja osnova za razvoj zdravog i srećnog deteta.
Razvojem članova porodice i porodica se menja, prolazi kroz različite faze. Kroz ove faze, menja se i funkcija clanova porodice, dolazi do promena u porodicnoj dinamici. Ove promene su često izvor kriza u porodici, one su normalne razvojne faze porodice:
1. Prelazak iz dijade u trijadu.
2. Detetova edipalna faza (kada roditelj ne uspe da integriše svoj odnos prema detetu suprotnog pola).
3. Rodjenje drugog deteta.
4. Polazak deteta u školu.
Smatra se da je uspešnost u prevazilazenju porodičnih kriza jedan od kriterijuma uspesnosti funkcionisanja porodice.Porodice u kojima postoji kvalitet zajednistva, ukojoj članovi imaju poverenja jedni u druge, čija je osnova zajednickog života ljubav i poštovanje, i u kojima su roditelji zrele ličnosti, prevazici će krizu, i iz nje izaći jači i zreliji, jer će tako naučiti nešto novo jedni o drugima, naći kompromise i tako biti čvrsće povezani.
Za razliku od njih, neke porodice neće prevazići krizu, problemi i neslaganja će ostati prisutni, a članovi porodice će se sve više udaljavati jedni od drugih, ziveći u uzajamnom nerazumevanju. Za ovakve porodice se moze reći da nisu zrele da članovi ne komuniciraju dovoljno i na pravi način, da nemaju kvalitet zajedništva. Dete je u zrelim porodicama srećno, sigurno, naučilo da komunicira sa roditeljima, što odredjuje stil komuniciranja sa drugima u kasnijem životnom dobu. Ovakve uslove detetu mogu pružiti samo relativno zreli roditelji, a mnogi od njih to nisu. Njihova nezrelost utiče na dete, zbog njihove nesposobnosti da stvore takvu atmosferu koja ce biti pogodna za normalan razvoj deteta.
Rot (1983.) navodi da dete u slučajevima gde postoji razdor medju roditeljima, ocenjuje da je ugrožena njegova potreba za sigurnošću i ljubavi, što ponekad kod deteta izaziva reakcije antisocijalnog ponašanja i agresivnosti. Istraživanja pokazuju da postoji pozitivna korelacija izmedju nesklada i sukoba u porodici s jedne strane, i javljanja ljubomore, sebičnosti, emocionalne nestabilnosti i nesigurnosti dece s druge strane. Rot (1983.) navodi zaključak Termanovog istraživanja da je za srećan brak najvažniji uslov emocionalna stabilnost supružnika, a najvazniji faktor od koga ova stabilnost zavisi je srećan brak njihovih roditelja.
Način na koji jedan roditelj predstavlja drugog detetu je od posebnog značaja, kako u prisustvu, tako i u odsustvu partnera. Ukoliko se roditelji uzajamno omalovažavaju, dete ne želi da lici ni na jednog roditelja, niti moze da želi roditelja suprotnog pola kao prototip poželjnog investiranog libidinoznog objekta suprotnog pola. Sve ovo ometa sticanje polnog identiteta i sazrevanje u pravcu hetero-seksualne orjentacije
Razvod i pogrešan izbor partnera
Nezreli razlozi za stupanje u brak često dovode do toga da se kasnije ovakvi brakovi razvode. Brak se sklapa iz različitih razloga; umesto da ulazak u brak bude izraz ljubavi i zelje za zajedničkim životom oba partnera, često se u brak ulazi sa mnogo manje razmišljanja nego što se sklapa bilo koji drugi ugovor. Ljudi često beže u brak, i njihov brak nije izraz potrebe za zajedničkim životom, nego sklonište i mesto gde se beži od problema, od krupnih roditeljskih zahteva, od obaveza, od dosadnog načina zivota, od nepovoljne materijalne situacije...
Nekada je zelja za potomstvom bila osnovni razlog, a nekada se ljudi venčavaju jer "im je vreme", pri čemu se obavezno venčaju sa prvom osobom koja to hoće ili je pogodno, bez obzira na ljubav i mogućnost razumevanja i nedovoljnog medjusobnog poznavanja. Sa druge strane, mladji partneri, ljubav često poistovecuju sa zaljubljenošću što je često razlog za duboka razočaranja zbog neispunjenih očekivanja. Strean (1981.) upozorava na nesuglasnost izmedju onoga što ljudi od braka očekuju, i onog što se i zaista može postići u braku.
Jedan od uzroka za razvod braka, neki autori vide i u emancipaciji žene. Emancipacija žene, uslovila je mnoge promene u porodičnim odnosima. Zaposlena žena ima mnogo manje vremena nego ranije, teško uspeva da uskladi uloge zaposlene žene i domaćice,
preopterećena je poslovima.Žena je postala ekonomski nezavisna što uslovljava i primenu u shvatanju svog statusa, želi da bude ravnopravna i jednakovredna.Iznose se i zapažanja da zaposlenje žene može da bude razlog sukoba zbog otpora supruga da žena uopšte radi ili zbog uverenja, da žena daje previše značaja poslu i tako zanemaruje odnos prema njemu i porodici u celini. (Balkan sy.) I ako su kod nas žene ravnopravne u društvu, u kući to teže postižu. Emancipovana žena zahteva i promenu stava muškarca prema njoj. Tu se suštinski ipak ništa nije promenilo, jer su njihovi muževi vaspitavani patrijarhalnim porodičnim odnosima i poneli su iz svoje porodice unutrašnji stav o tome kakva žena treba da bude, odnosno kakva je bila njihova majka. Oni taj stav nisu promenili, jer za to treba mnogo više vremena, pa su u kući spremni samo za manje ustupke koji nisu dovoljni. Ovakvi stavovi i razlike u shvatanjima supružnika mogu dovesti do neslaganja i razvoda.
Potpune i nepotpune porodice
Ako se šire posmatra savremena porodica, prema najnovijim naučnim istraživanjima, neophodno je posmatrati i da li je svaki od roditelja u psihološkom smislu prisutan i povezan sa ostalim članovima porodice. U skladu sa tim, grupa američkih sociologa i psihologa teorijski je razradilo osam tipova savremene porodice:
1.Tip-A predstavlja tradicionalnu "netaknutu" porodicu dva venčana roditelja koji žive u istom domaćinstvu, stalno uzajamno delujući, u tesnoj interakciji, i psihološki su podjednako uključeni u celokupni život porodice. Takva porodica je idealna i uzima se kao "normativ" za procenjivanje svih ostalih porodica.
2.Tip-B gde je jedan roditelj veoma malo, ili je sasvim sprečen da fizički učestvuje u životu porodice, ali je svakako prisutan psihološki.(npr. ako je jedan roditelj na dužem bolničkom lečenju, izdržava kaznu ili je na dužem službenom putu...)
3.Tip-C gde je prisustvo jednog roditelja krajnje formalno. Uzajamno dejstvo se nastavlja, ali je jedan od roditelja troši svoju psihološku energiju i psihološka ulaganja na drugoj strani (npr. na poslu, vanbračna veza...).
4.Tip-D je porodica u kojoj jedan od roditelja ima ozbiljne mentalne smetnje i ne učestvuje uopšte u emotivnom životu porodice, ili su to materijalno dobro stojeće porodice koje se održavaju samo radi ekonomskih razloga, jer dobri ekonomski uslovi dozvoljavaju nastavak zajedničkog života bez dubljih interakcija sa ostalim članovima porodice.
Prema do sada izloženom, može se reći da porodice sa oba roditelja, koje su socijalno označene kao "potpune", mogu se veoma razlikovati u smislu obima i vrste interakcija medju članovima porodice. Slične razlike postoje i medju porodicama sa jednim roditeljom.
5.Tip-E su porodice gde je i jednom i drugom roditelju, posle razvoda dete povereno na staranje. Nivo psihološkog ulaganja roditelja je veom visok, uz uzajamno održavanje sadržajnih odnosa izmedju roditelja, koji zrelo i osmišljeno shvataju svoju zajedničku odgovornost za podizanje i vaspitavanje deteta.
6.Tip-F je situacija kada jedan roditelj prekine interakcije sa članovima porodice, ali uz to ostaje psihološki vezan za njih. Roditelj i dalje smatra porodicu značajnom i podešava svoje ponašanje prema onome šta smatra da se od njega (nje) očekuje. U taj tip spadaju i nepotpune porodice zbog smrti jednog roditelja. Sećanja na pokojnog roditelja evociraju
svi članovi porodice i prema pokojnom licu podešavaju svoje ponašanje, misli i osećanja.
Taj roditelj je prisutan u psihološkom smislu.
7.Tip-G je slučaj kada jedan od roditelja posle razvoda prekida psihološku vezu sa ostalim članovima porodice, izuzev osećanja dužnosti i održava sa njima neke od uzajamnih interakcija kao sto su telefonski pozivi u specijalnim prilikama i redovni pismeni kontakt u vidu alimentacije.
8.Tip-H je kopija tipa-A, s tim što su to porodice sa jednim roditeljem, kakve su opisane u literaturi i priznate u društvu. Samo jedan roditelj živi sa detetom (decom) i sam snosi celokupnu odgovornost. Odsutan roditelj skoro uopšte ne stupa u uzajamno delovanje sa ostalim članovima porodice i vrlo malo, ili uopšte, psihološki se ne ulaže u porodicu.
Na kraju ove podele treba reći, da bi se mogao posmatrati svaki tip savremene porodice, nije dovoljno uzimati samo organizacionu strukturu porodice kako su do skoro činile sve socio-društvene ustanove, već i činjenicu kako i koliko svaki od roditelja investira u svoju porodicu, što podrazumeva medjusobne interakcije i psihološko ulaganje.
Samo činjenica da li je otac ili majka fizički vidljiv u porodici ne sme više biti jedina osnova za zaključak da je isti psihološki prisutan u porodici.
Prilagodjavanje deteta na razvod roditelja
Brojna ispitivanja su pokazala da razvod ima štetne posledice na sve članove porodice, kako na roditelja tako i na decu. Većina nejasnoća u vezi sa razvodom, izazvana je pre svega, samim pristupom razvodu.
Najčešće se nabrajaju sledeći mogući razlozi traumatskih doživljaja deteta: neophodnost prilagodjavanja pripremama za razvod i samom razvodu; zloupotreba deteta od strane jednog roditelja kao "oružija" protiv drugog, i manipulisanje osećanjima deteta; odvajanja deteta od jednog roditelja i sama promena odnosa roditelj-dete; opterećenje deteta položajem razvedenih roditelja (što se može negativno odraziti na odnose sa vršnjacima); neophodnost prilagodjavanja eventualnom novom braku roditelja...
Bračni sukobi prethode raspadanju porodice koje dete doživljava veoma teško i bolno. U tom razdoblju i u odnosima izmedju roditelja i dece dolazi do kriza i nesuglasica. Ako takvo vremensko razdoblje ispunjeno mnogim mučnim scenama medju roditeljima (svadje, fizičko nasilje, netrpeljivost, mržnja ), duže traje, izaziva kod deteta emocionalne šokove koje u njegovoj ličnosti obično ostavljaju dubok trag. Stanje u kući je napeto, više ne vlada red i mir, a visok stepen nesigurnosti deteta u takvim situacijama obeležava vreme do razvoda. Empirijski je dokazano da složeniji poremećaji postoje kod dece iz potpunih porodica sa izraženim i brojnim sukobima pre razvoda, nego kod dece iz nepotpunih porodica.
Brojni bračni parovi, koji žive u konfliktu, često ni ne pomišljaju o sudskom razvodu, smatrajući da bi takav čin bio od izuzetno nepovoljnog uticaja na dete. Neosporno je dokazano da odlaganje razvoda nije najpogodnije rešenje. Ispostavilo se da se bolje ponašaju i da su psihički zdravija deca iz razvedenih, nego deca iz potpunih porodica sa prikrivenim ozbiljnim sukobima. Razvod je često povoljno rešenje za već dezintegrisanu porodicu, pošto je jedan nepodoban, hladan, mrzovoljan roditelj opasniji od nedostatka roditelja u porodici. Pri tome se ne sme izgubiti iz vida da, iako razvod roditelja i za dete može biti pogodno rešenje (prestanak svakodnevnih nesuglasica i otvaranje drugih mogućnosti za bolje uslove ličnog razvoja) prelazno razdoblje deca doživljavaju veoma bolno. Čak i deca koja su kasnije u stanju da razvod i njegove posledice prepoznaju i dožive kao olakšicu u početku doživljavaju razvod sa velikom emocionalnom napetošću.
Deca koja su u porodici bila srećna i bezbedna, na vest o razvodu osećaju neprijatno iznenadjenje i traumiraju se. S druge strane, deca nezadovoljna stanjem u kući ili sa olakšanjem prihvataju odluku roditelja za razvod, ili se neuobičajeno brzo mire sa tim i lakše prilagodjavaju novim okolnostima. Na neki način, ranije doživljavani sukobi roditelja, napetosti i nemir u porodici, pripremili su decu na mogući rastanak i odlazak jednog roditelja iz kuće. (Landis, 1960.)
U vreme donošenja odluke o razvodu u porodicama sa izraženim sukobima, kod dece se zapaža pojava tzv. porodičnog stresa pre razvoda. Deca, posebno dečaci uzrasta 3-4 i 7 godina, iz potpunih porodica koje su pred razvodom, ispoljavaju znake psihičkog stresa. Čak i dve godine unazad, od sudski sprovedenog razvoda, dečaci ostaju pod uticajem stresa izazvanog razvodom braka svojih roditelja. Ponašanje dečaka iz porodica sa višegodišnjim sukobima, mnogo godina pre pravno ozvaničenog razvoda odlikuje: nervna napetost, osetljivost, agresivno ponašanje, frustriranost...
Za razliku od dečaka, ponašanje devojčica u novonastalim okolnostima razvoda, nije u tako značajnoj meri uslovljeno porodičnim stresom pre razvoda. Dečaci teže podnose roditeljske svadje i njihovo neslaganje. Sam čin razvoda nije početak poremećaja u ponačanju dece. Neke crte karaktera deteta (pogotovo dečaka) najčešće smatrane posledicom razvoda mogu da budu, a često jesu, prisutne i pre formalnog razvoda roditelja. Početke takvog ponašanja treba tražiti mnogo godina ranije, znatno pre stvarne psihičke i fizičke udaljenosti medju roditeljima deteta. Kidanje emocionalnih veza izmedju deteta i roditelja koji će otići iz porodice, obično počinje više godina pre razvoda (Hoffman, 1971; Hetherington, 1979). Smatra se takodje da ako je otac i pored fizičke prisutnosti u kući emotivno odsutan iz porodičnog života, sam razvod ne nanosi više štete od već nastalih posledica po dete.
Još jedna vrsta traumatskih dogadjaja po dete nastaje kada se život u porodici nastavlja samo sa jednim roditeljem. Tada su deca veoma osetljiva na nastale promene u svakodnevnom životu, na gubljenje jednog roditelja i raspad njihove porodice. Najčešći odgovor dece na razvod u početku su: ljutnja, strah, depresija i osećanje krivice. Dogadja se da ta tenzija traje nekoliko godina i dovodi do trajnih psihičkih smetnji i poremećaja u ponašanju. U zavisnosti od vrste očevog odsustva, razlikuju se i oblici poremećenog ponašanja, i to pre svega muške dece. Dečaci kojima su očevi umrli više su skloni anksioznosti i neurotičnosti. Dečaci iz razvedenih porodica češće postaju agresivni i antisocijalno se ponašaju.
Bračnu netrpeljivost i neslaganja medju roditeljima nije moguće sakriti pred decom. Deca su najčešće umešana u ove nesporazume i doživljavaju tzv. konflikt privrženosti. Jedan roditelj hoće da pridobije dete za sebe, omalovažavajući drugog roditelja. Dete je prinudjeno da odluči na čijoj strani će biti, a pošto nije to u stanju, doživljava rascep. Prema naučnim dokazima, većina dece želi da zadrži ispravne odnose sa oba roditelja.
Odvajanje deteta od jednog roditelja nanosi prilične štete detetu. Prihvata se da gubitak roditelja za koga je dete bilo vezano izaziva strepnju. Tada se dete još više vezuje za osobu sa kojom ostaje i na taj način povećava mogućnost za uravnotežen život posle preživljenog šoka (Bowlby, 1973). Bez obzira na koji način dete gubi roditelja za koga je bilo vezano (razvod, rastava, smrt ), ono ispoljava uznemirenost i nedostatak poverenja u sopstvene mogućnosti.
Posledice razvoda po dete, mogu biti kratkotrajne i dugotrajne. Smatra se da vreme prevazilaženja krize i prilagodjavanja životu posle razvoda braka traje oko godinu dana. Većina dece se bori sa krizom ili se miri sa njom. Sve odgovore deteta (smetnje u psihosocijalnom razvoju) u trajanju do godinu dana treba smatrati normalnim i privremenim. Dogadja se da se u drugoj godini nakon razvoda deca iz nepotpunih porodica ne razllikuju od ostale dece iz iste sociokulturne sredine, uzimajući u obzir ispoljavanje osećanja, ponašanje i uspeh u školi. Ako je kriza teža, može da se produži i na nekoliko godina. U najgorem slučaju kriza se nastavlja u daljem životu deteta i dovodi do izvesnog zastoja u njegovom emotivnom razvoju.
Odsustvo oca
Odsustvo oca u porodičnom životu je praćeno svojevrsnim posledicama za dalji razvoj deteta. Kada dete ostane da živi sa majkom u 90% slučajeva otac posle razvoda napušta porodicu i dete je prinudno uskraćeno za drugi uzor u poistovećivanju sa roditeljem. Nedostatak oca u životu deteta znači istovremeno i nedostatak neophodnog uzora za njegov društveni, moralni, afektivni i spoznajni razvoj. Primarno poistovećivanje deteta ispoljava se u ugledanju na roditelje. Delimično svesno ili nesvesno dete teži da bude u svemu kao roditelji. U početku dete pokušava da oponaša ponašanje svojih roditelja, da bi se na višem stupnju razvoja svesno ugledalo, ne samo na roditelje, već i na druge osobe koje ceni i voli. Poistovećivanje ima značajnu ulogu u vaspitanju, za razvoj psihičkih funkcija deteta i u razvoju njegove ličnosti. Budući da su roditelji i nastavnici najčešći uzor deteta, oni kao najodgovorniji agensi u vaspitanju treba, pre svega, da vode računa o sopstvenom ponašanju.
Odlaskom oca iz kuce, dete je lišeno ličnog primera i vaspitnog uticaja oca . Uticaj oca na razvoj ličnosti deteta ostvaruje se na dva načina: indirektno, kroz ličnost majke, i direktno, ličnim primerom. Porodice koje su uspele da posle razvoda sačuvaju dobre medjuljudske odnose, odlikuju se boljom porodičnom atmosferom i uspehom u vaspitanju dece.
U najranijem detinjstvu značaj majke za vaspitanje i razvoj deteta je neosporno veći od očevog. Majka ispunjava ulogu primarnog roditelja, ali do druge godine života deteta raste uloga oca u vaspitanju. Proces poistovećivanja dečaka sa ocem započinje već krajem prve godine, a u punom obliku se javlja od četvrte godine života deteta. Identifikacija dečaka sa ocem je u vezi sa nastojanjem i razvojem osećanja pripadnosti sopstvenom polu, usvajanjem i prihvatanjem muške uloge i oblika ponašanja u skladu sa tom ulogom.Dečaci koji ne žive sa očevima, u poredjenju sa devojčicama iz nepotpunih i dečacima iz potpunih porodica, imaju skromnija postignuća pri merenju intelektualnogi moralnog razvoja. Takodje postoji tesna veza izmedju nedostatka oca i prestupništva maloletnika. Tome doprinosi i nesposobnost majke u ulozi jednog roditelja, u potpunosti odgovornog za dete.
U procesu pistovećivanja ženske dece, otac takodje zauzima važno mesto. Otac je za ćerku oličenje muških osobina. Pod uticajem crta očeve ličnosti, devojčica formira svoj stav o muškom polu, u društvu. Znači, i kod devojčica može doći do izvesnih devijantnih ponašanja usled nedostatka oca. Nepodesno ponašanje devojčica u odnosima sa suprotnim polom, izražava se naročito u kasnijim godinama njihovog života, u doba adolescencije.
Psihosocijalne posledice razvoda braka po decu uslovljene su u velikoj meri uzrastom i polom deteta. Prema mnogim autorima, najkritičniji uzrast deteta u odnosu na razvod roditelja jeste uzrast od šest do osam godina. Na tom uzrastu deca su najosetljivija na to kako vršnjaci i odrasli tumače njihov novi položaj i okolnosti u porodici.
Dete uzrasta od sedam do osam godina u stanju je da razume povod razvoda i zbog toga je strah od razdvajanja kod njega slabiji. Ipak, dete nemože da prihvati razvod kao jedino rešenje, neshvata motive i osećanja roditelja i sopstvenu ulogu u razvoju. U tom dobu dete postaje i samostalni učesnik porodičnog života i primorano je da zauame stranu jednog roditelja (obično protiv drugog), što ga dodatno uznemirava.
Starije školsko dete od devet do dvanest godina oseća tugu dublje, a ljutnja mu je svesno usmerena. Ima zreliji odnos prema razvodu, shvata okolnosti i objašnjenja vezana za razvod. Još čvršće zauzima stranu jednog roditelja i bori se protiv drugog, što otežava prilagodjavanje novim okolnostima. Dečija ''slika o sebi'' na tom uzrastu se vezuje za porodicu. Zato, narušavanje sastava porodice često značajno ometa odredjivanje sopstvenog identiteta i nepovoljno utiče na uspostavljanje i postojanost sistema vrednosti, što se najčešće odražava u lošem ponašanju i neuspehu u školi.
U doba sazrevanja (od trinaest do osamnaest god.), razvod donosi isto onoliko opasnosti koliko i u ranijim godinama, ako ne i više. Većina mladih kada prevazidju početnu traumu, ustanju je da proceni ko je odgovoran za razvod i da reši pitanje privrženosti roditelju. Uz ovu okolnost deca su sposobna da se bore uz svog roditelja sa ekonomskim i drugim teškoćama življenja. Na ovom uzrastu može se izazvati pometnja u brzini sazrevanja deteta. Oštro se raskida sa ulogom deteta i kasni se sa emocionalnim odvajanjem od roditelja simbolički ili stvarno se napušta porodica, izražava se povećana zabrinutost za budućnost i sl. Znači dolazi do ranijeg sazrevanja i osamostaljivanja u odnosu na vršnjake iz potpunih porodica.
U razjašnjavanju razloga zbog kojih su posledice razvoda teže po dečake nego po devojčice, polazi se od činjenice da se u većini slučajeva posle razvoda o deci brinu majke.
Na kraju, ne smeju se zaboraviti i mnogi drugi tzv. situacioni činioci, npr. stepen pripremljenosti deteta, tok dogadjaja, pitanja izdržavanja deteta, kvalitet odnosa deteta i roditelja koji napušta porodicu, promene mesta boravka, učestalost odnosa deteta sa roditeljem koji napušta kuću, ... Takodje o uspešnosti prilagodjavanja deteta novonastalim situacijama, i za uspešan i normalan rast i razvoj najviše doprinose vaspitni uslovi i vaspitni stavovi roditelja sa kojim dete ostaje u nepotpunoj porodici.
Hipnoza i hipnoterapija mucanja
Tokom proteklog veka logopedi su bili ti koji su terapijom delovali na simtpom a psihoterapeuti i psihijatri su ostavljali simptomatologiju po strani, pokusavajaci svojim strucnim strategijama da dosegnu u dublje slojeve psihe, jer su mucanje smatrali iskljucivo u svetlu opste ili posebne neuroze. Stoga se logopedski pristup smatrao simptomatoloskim, a psihoterapeutski, pristup koji tezi da otkloni uzroke.
Danas je ipak najrasirenije misljenje da je simptom zapravo taj koji zahvata znacajan deo samog uzroka pogorsavanja mucanja, da se ono poput nekog mitoloskog bica hrani samo sobom i da, stoga, pristup koji ne bi ukljucivao i rad na simptomu ne bi bio delotvoran. Mucanje se stoga u odraslom dobu ne moze tretirati drugacije nego kombinacijom govorne terapije i psihoterapije. Psihoterapijske tehnike bi trebalo da podrazumevaju postavljanje jasnih ciljeva u vezi sa zeljenim, ukoravanje odredjenih namera i ponasanja, promena strategija u svakodnevnom govornom ili nekom drugom ponasanju, otklanjane fobicnih reakcija vezanih za govorne situacije, ucenje autohipnotickih obrazaca za bolju automatizaciju govornih tehnika, progresivna relaksacija i drugi vidovi relaksacije.
Cesto se postavljaju pitanja da li se hipnoterapijom moze izleciti mucanje. Treba znati da sama hipnoza ne leci osnovni problem mucanja. Hipnoza znaci biti u relaksiranom, sanjivom stanju u kojem mogu da se koriste sugestije. Ova terapija jeste poput putovanja osobe u unutrasnjost sebe kako bi razumela nacine kako moze pomoci sebi u vlastitom menjaju, pronalazak razlicitih delova unutar sebe koji povredjuju, osamljuju licnost ili frustriraju, davanje prostora emocionalnom izrazavanju i strategije osnazivanja same emocionalne strukture licnosti. Ovakva terapija traje oko godinu dana a sprovodi se jednom sedmicno, kasnije i redje. Danas nalazimo mnoge reklamne clanke o lecenju mucanja pomocu hipnoze, koji za coveka sa poteskocama sa kojima se mukotrpno bori predstavlja neodoljiv izazov.
Mucanje kod adolescenata i odraslih osoba se bitno razlikuje od onog koji se javlja kod dece i da bi se postigla promena govornog modusa potrebno je preuzimanje vlastite odgovornosti, kao i snagu volje osobe koja muca. Postoje mnoge kombinacije terapeutskih pristupa, mnogi oblici rada kao i razliciti ciljevi koji se protezu od promene nacina govora, preko otpustanja negativnih emocija vezanih za mucanje, povecanja samopostovanja do izgradjivanja kontrole i sticanja sigurnosti u sebe. Terapija mucanja je individualizovan skup postupaka, slozen i razlicit za svaku osobu. Zahteva integrativni pristup i primenu logopedskih i psihoterapijskih postupaka.
Danas je ipak najrasirenije misljenje da je simptom zapravo taj koji zahvata znacajan deo samog uzroka pogorsavanja mucanja, da se ono poput nekog mitoloskog bica hrani samo sobom i da, stoga, pristup koji ne bi ukljucivao i rad na simptomu ne bi bio delotvoran. Mucanje se stoga u odraslom dobu ne moze tretirati drugacije nego kombinacijom govorne terapije i psihoterapije. Psihoterapijske tehnike bi trebalo da podrazumevaju postavljanje jasnih ciljeva u vezi sa zeljenim, ukoravanje odredjenih namera i ponasanja, promena strategija u svakodnevnom govornom ili nekom drugom ponasanju, otklanjane fobicnih reakcija vezanih za govorne situacije, ucenje autohipnotickih obrazaca za bolju automatizaciju govornih tehnika, progresivna relaksacija i drugi vidovi relaksacije.
Cesto se postavljaju pitanja da li se hipnoterapijom moze izleciti mucanje. Treba znati da sama hipnoza ne leci osnovni problem mucanja. Hipnoza znaci biti u relaksiranom, sanjivom stanju u kojem mogu da se koriste sugestije. Ova terapija jeste poput putovanja osobe u unutrasnjost sebe kako bi razumela nacine kako moze pomoci sebi u vlastitom menjaju, pronalazak razlicitih delova unutar sebe koji povredjuju, osamljuju licnost ili frustriraju, davanje prostora emocionalnom izrazavanju i strategije osnazivanja same emocionalne strukture licnosti. Ovakva terapija traje oko godinu dana a sprovodi se jednom sedmicno, kasnije i redje. Danas nalazimo mnoge reklamne clanke o lecenju mucanja pomocu hipnoze, koji za coveka sa poteskocama sa kojima se mukotrpno bori predstavlja neodoljiv izazov.
Mucanje kod adolescenata i odraslih osoba se bitno razlikuje od onog koji se javlja kod dece i da bi se postigla promena govornog modusa potrebno je preuzimanje vlastite odgovornosti, kao i snagu volje osobe koja muca. Postoje mnoge kombinacije terapeutskih pristupa, mnogi oblici rada kao i razliciti ciljevi koji se protezu od promene nacina govora, preko otpustanja negativnih emocija vezanih za mucanje, povecanja samopostovanja do izgradjivanja kontrole i sticanja sigurnosti u sebe. Terapija mucanja je individualizovan skup postupaka, slozen i razlicit za svaku osobu. Zahteva integrativni pristup i primenu logopedskih i psihoterapijskih postupaka.
Da li je mozak osoba okje mucaju razlicit?
Savremene teorije o mucanju sa aspekta bioloških studija ukazuju na postojanje specifičnih regiona mozga – medijatora govora, jezika i motornih funkcija sa biološkim disfunkcijama i asimetrijama određenih regiona i centara koji bivaju funkcionalno dominantni.
U kontekstu automatske funkcije, govor je veoma složen regulacijski sastav sa rigoroznim kriterijumima za njegovu stabilnost. Princip povratne sprege jeste temeljno načelo teorije regulacije bez koje se određena funkcija ne može kvalitetno ostvariti. S’ datog aspekta, mucanje se može posmatrati kao nestabilnost u regulacijskoj funkciji u okviru kojeg nema adekvatnu povratnu spregu i neophodne informacije o zbivanjima unutar integratorno-kontrolnih sistema, što bez same regulacije dovodi do dublje nestabilnosti sistema.
Ne možemo zaobići značaj, odnosno ulogu neurotransmitera dopamina. Dopamin je produkt amino-kiselina tirozina i fenilalanina, proteinskih komponenata (pripada familiji kateholamina, srodan adrenalinu (epinefrin) i noradrenalinu (norepinefrin)). Dopamin nas čini motivisanim, mentalno aktivnim, regulator je akcije, emocija i kognitivnih sposobnosti u celini.
Dopamin je izražen u ograničenim areama mozga i velikim delom je uključen u procesima integrativnih funkcija koje doprinose automatizovanim ponašanjima koje su visoko adaptivne (u mozgu, dopamin je funkcionalno neurotransmitter, ali i neurohormon koga oslobađa hipotalamus). Kroz ontogenezu može imati i atroficnu ulogu u spečificnim regionima prefrontalnog dela korteksa. U frontalnom lobusu dopamin igra ulogu u kontroli protoka informacija iz funkcionalno povezanih oblasti mozga. Visok nivo dopamina u frontalnom lobusu može dovesti do pojave inkoherentnih misli, dok nizak nivo rezultira osiromašenjem volumena radne i dugoročne memorije. Uključen je u hemiju zadovoljstva posredstvom seratonin-dopaminergicke sprege tako što osobađanje dopamina u deo limbičkog sistema rezultira zadovoljstvom.
Seratonin-dopaminergička sprega naginje kontrabalansu jedno prema drugom, drugim rečima, kada je seratonin hiperfunkcionalan, dopamin opada i obratno. Dopamin može biti afektiran delovanjem različitih faktora uključujući i nutriciju. Kofein, kokain, amfetamin, alkohol, nikotin, marihuana i heroin takođe manipulišu nivoom dopamina. Osobe koje mucaju često imaju tzv. “loše dane” kada egzistira učestalije prisustvo blokada-hezitacija u govoru, koje nastaju usled variranja nivoa dopamina u mozgu (nedostatak dopamina nalazimo kod “Parkinsonove bolesti” gde nailazimo na redukciju pokreta kao jedan od simptoma ove bolesti, pored gubitka volumena u govoru);
Stoga, osobe koje su rođene predisponirane za viši nivo dopamina povećava verovatnoću za pojavu mucanja, tikova, anksioznosti, opsesivno-kompulzivnog ponašanja, ADHD sy., Turettovog sy., itd.
Neuroimidžing i farmakološka istraživanja su delom dokazala da hiperaktivnost dopaminergičkog sistema rezultira egzercebacijom i indukcijom mucanja. Hiperdopaminergička teorija, sa komparativnim studijama, koje pokazuju da nivo dopamina u strijatumu kod osoba koje mucaju upoređujući sa osobama koje ne mucaju, koristeći PET koji pri analizi koristi 6-FDOPA marker, prikazuje presinaptičku dopaminergičku aktivnost za 100 – 300% uvećanu kod osoba koje mucaju. 6-FDOPA marker jeste pronicljiv u ventralnom limbičkom korteksu i subkortikalnim regionima (Glyndon Riley, Ph.D. Professor Emeritus California State University, Fullerton, “medical aspects of stuttering).
Smatra se da je levi nucleus caudatus, koji prevodi rečenice oformljene u Brokinoj zoni u pokrete mišića govornog aparata prekomerno senzitivan na dopamin. Smanjenje nivoa dopamina konsekutivno deluje na nucleus caudatus koji dalje redukuje jačinu pokreta govorne muskulature. (N.caudatus se nalazi u telencefalonu i pripada jednom od ulaznih jezgara bazalnih ganglija. Nalazi se u obe hemisfere, oblika je latiničnog slova “C” sa širom glavom napred i korpusom koji se postepeno sužava završavajući se repom n.caudatusa).
Smatra se, da se ne rađamo sa n.caudatusom senzitivnim na dopamin, što ide u prilog jednoj od antineuralnih teorija koja polazi od postulata da se mucanje javlja kod već oformljenog govora uz neophodan skup trigera, egzogenih uzročnika vezanih za socijalnu komponentu, koji će posredno redukovati funkciju levog nucleus caudatusa i poremetiti njegovu biohemijsku senzitivnost.
Seratonin, kao dopaminergički antagonist, kao neurotransmiter zadovoljstva ima važnu ulogu u sintezi endorfina koji funkcionalno dezinhibira dopaminske putanje u vidu oslobađanja viška dopamina u sinaptičkim pukotinama blokirajući dopamin 2-receptor.
Dopaminski antagonisti reduciraju mucanje, međutim dugotrajna medikamentozna terapija uključuje sporedne neželjene efekte kod lečenja. Smatra se da se na efikasnosti dobija kod teškog, hroničnog tipa mucanja, kada se medikamentozna terapija primenjuje u početnim fazama terapijskog postupka, postepeno reducirajući doze kako se fluentnost pacijenta počinje stabilizovati i ojača u dovoljnoj meri emocionalna struktura ličnosti, koja će se dakako reperkutovati na nivo samopoštovanja i motivisanosti pacijenta za dalje lečenje, uz intenzivan bihejvioralan, logopedski tretman i, neizostavno učešće i nadzor psihijatra.
Takođe smatram, pod predpostavkom da određeni tipovi mucanja nisu primarna konsekvenca neurološkog defekta, već ekstremna manifestacija normalnog univerzalnog humanog procesiranja informacija, da su stoga reaktivirana funkcijom “samoodbrane” koja se unapređuje u procese stvaranja i evaluacije sopstvenog straha, pod pretnjom formiranja automatizovanih reakcija podređenim specifičnom fizičkom konstitucijskom vulnerabilnošću na socio-komunikativna oboljenja.
Autori: Nataša Labović, dipl. defektolog, logoped;
Budimirka Simić-Ružić, mr med, logoped.
U kontekstu automatske funkcije, govor je veoma složen regulacijski sastav sa rigoroznim kriterijumima za njegovu stabilnost. Princip povratne sprege jeste temeljno načelo teorije regulacije bez koje se određena funkcija ne može kvalitetno ostvariti. S’ datog aspekta, mucanje se može posmatrati kao nestabilnost u regulacijskoj funkciji u okviru kojeg nema adekvatnu povratnu spregu i neophodne informacije o zbivanjima unutar integratorno-kontrolnih sistema, što bez same regulacije dovodi do dublje nestabilnosti sistema.
Ne možemo zaobići značaj, odnosno ulogu neurotransmitera dopamina. Dopamin je produkt amino-kiselina tirozina i fenilalanina, proteinskih komponenata (pripada familiji kateholamina, srodan adrenalinu (epinefrin) i noradrenalinu (norepinefrin)). Dopamin nas čini motivisanim, mentalno aktivnim, regulator je akcije, emocija i kognitivnih sposobnosti u celini.
Dopamin je izražen u ograničenim areama mozga i velikim delom je uključen u procesima integrativnih funkcija koje doprinose automatizovanim ponašanjima koje su visoko adaptivne (u mozgu, dopamin je funkcionalno neurotransmitter, ali i neurohormon koga oslobađa hipotalamus). Kroz ontogenezu može imati i atroficnu ulogu u spečificnim regionima prefrontalnog dela korteksa. U frontalnom lobusu dopamin igra ulogu u kontroli protoka informacija iz funkcionalno povezanih oblasti mozga. Visok nivo dopamina u frontalnom lobusu može dovesti do pojave inkoherentnih misli, dok nizak nivo rezultira osiromašenjem volumena radne i dugoročne memorije. Uključen je u hemiju zadovoljstva posredstvom seratonin-dopaminergicke sprege tako što osobađanje dopamina u deo limbičkog sistema rezultira zadovoljstvom.
Seratonin-dopaminergička sprega naginje kontrabalansu jedno prema drugom, drugim rečima, kada je seratonin hiperfunkcionalan, dopamin opada i obratno. Dopamin može biti afektiran delovanjem različitih faktora uključujući i nutriciju. Kofein, kokain, amfetamin, alkohol, nikotin, marihuana i heroin takođe manipulišu nivoom dopamina. Osobe koje mucaju često imaju tzv. “loše dane” kada egzistira učestalije prisustvo blokada-hezitacija u govoru, koje nastaju usled variranja nivoa dopamina u mozgu (nedostatak dopamina nalazimo kod “Parkinsonove bolesti” gde nailazimo na redukciju pokreta kao jedan od simptoma ove bolesti, pored gubitka volumena u govoru);
Stoga, osobe koje su rođene predisponirane za viši nivo dopamina povećava verovatnoću za pojavu mucanja, tikova, anksioznosti, opsesivno-kompulzivnog ponašanja, ADHD sy., Turettovog sy., itd.
Neuroimidžing i farmakološka istraživanja su delom dokazala da hiperaktivnost dopaminergičkog sistema rezultira egzercebacijom i indukcijom mucanja. Hiperdopaminergička teorija, sa komparativnim studijama, koje pokazuju da nivo dopamina u strijatumu kod osoba koje mucaju upoređujući sa osobama koje ne mucaju, koristeći PET koji pri analizi koristi 6-FDOPA marker, prikazuje presinaptičku dopaminergičku aktivnost za 100 – 300% uvećanu kod osoba koje mucaju. 6-FDOPA marker jeste pronicljiv u ventralnom limbičkom korteksu i subkortikalnim regionima (Glyndon Riley, Ph.D. Professor Emeritus California State University, Fullerton, “medical aspects of stuttering).
Smatra se da je levi nucleus caudatus, koji prevodi rečenice oformljene u Brokinoj zoni u pokrete mišića govornog aparata prekomerno senzitivan na dopamin. Smanjenje nivoa dopamina konsekutivno deluje na nucleus caudatus koji dalje redukuje jačinu pokreta govorne muskulature. (N.caudatus se nalazi u telencefalonu i pripada jednom od ulaznih jezgara bazalnih ganglija. Nalazi se u obe hemisfere, oblika je latiničnog slova “C” sa širom glavom napred i korpusom koji se postepeno sužava završavajući se repom n.caudatusa).
Smatra se, da se ne rađamo sa n.caudatusom senzitivnim na dopamin, što ide u prilog jednoj od antineuralnih teorija koja polazi od postulata da se mucanje javlja kod već oformljenog govora uz neophodan skup trigera, egzogenih uzročnika vezanih za socijalnu komponentu, koji će posredno redukovati funkciju levog nucleus caudatusa i poremetiti njegovu biohemijsku senzitivnost.
Seratonin, kao dopaminergički antagonist, kao neurotransmiter zadovoljstva ima važnu ulogu u sintezi endorfina koji funkcionalno dezinhibira dopaminske putanje u vidu oslobađanja viška dopamina u sinaptičkim pukotinama blokirajući dopamin 2-receptor.
Dopaminski antagonisti reduciraju mucanje, međutim dugotrajna medikamentozna terapija uključuje sporedne neželjene efekte kod lečenja. Smatra se da se na efikasnosti dobija kod teškog, hroničnog tipa mucanja, kada se medikamentozna terapija primenjuje u početnim fazama terapijskog postupka, postepeno reducirajući doze kako se fluentnost pacijenta počinje stabilizovati i ojača u dovoljnoj meri emocionalna struktura ličnosti, koja će se dakako reperkutovati na nivo samopoštovanja i motivisanosti pacijenta za dalje lečenje, uz intenzivan bihejvioralan, logopedski tretman i, neizostavno učešće i nadzor psihijatra.
Takođe smatram, pod predpostavkom da određeni tipovi mucanja nisu primarna konsekvenca neurološkog defekta, već ekstremna manifestacija normalnog univerzalnog humanog procesiranja informacija, da su stoga reaktivirana funkcijom “samoodbrane” koja se unapređuje u procese stvaranja i evaluacije sopstvenog straha, pod pretnjom formiranja automatizovanih reakcija podređenim specifičnom fizičkom konstitucijskom vulnerabilnošću na socio-komunikativna oboljenja.
Autori: Nataša Labović, dipl. defektolog, logoped;
Budimirka Simić-Ružić, mr med, logoped.
Socioterapija i rehabilitacija osoba koje mucaju
Mucanje predstavlja ozbiljnu smetnju svakom pojedincu u međuljudskoj komunikaciji i ograničava ga u normalnom funkcionisanju. Uprkos činjenici da je etiologija mucanja još uvijek nepoznata, većina autora se slaže da na pojavu, razvoj i održavanje ovog govornog poremećaja utiču različiti emocionalni, psihološki i socijalni faktori.
Mucanje je poremecaj fluentnosti, koga karakterisu razni oblici ponasanja koji interferiraju sa normalnim tokom govora. Smatra se da je vecina pojedinaca disfluentna do neke mere i ono sto na povrsini diferencira osobe koje mucaju od osoba koje ne mucaju jeste tezina, ucestalost i ozbiljnost disfluencije.
Mucanje (dysarthria spastica) je "neurotička reakcija u oblasti govorne koordinacije koja se formira na bazi konstitucije” .
Mucanje kao poremećaj ritma i tempa govora najčešće se javlja između druge i treće godine života, kada se govor i govorna motorika deteta intenzivno razvijaju. Dete se sve više interesuje za zbivanja u okolini, želi mnogo više da priča i češće zapitkuje. Uzroci zamuckivanja u ovom periodu najčešće su nesklad između brzine misaonog toka, pojačane motivacije da se govori i nedovoljne razvijenosti fiziološke osnove govora (brzina pokretljivosti govornih organa, nepravilno disanje i sl.), kao i predispozicija, ako je u užoj ili široj porodici bilo slučajeva mucanja ili drugih poremećaja govora.
Kod dece koja su sklona mucanju, odnosno koja imaju predispoziciju za ovaj govorni poremećaj, pod uticajem nepovoljnih činilaca, ovaj razvojni period predstavlja kritičnu fazu za pojavu pravog mucanja. Ako se dete opominje na izgovor u spontanoj komunikaciji, stalno ispravlja, kritikuje, ismeva, detetov poremećaj će se fiksirati i produbiti.
Takvim stavom okoline dete postaje svesno svog poremecaja, pokušava da voljno reguliše pokrete govornih organa (koji se obavljaju automatski bez učešća naše svesti), napreže se i tako dodatno narušava proces govora. Kao posledica toga, umesto uspeha, ono sve više greši, počinje da se „plaši nekih glasova i reči“, što pogoršava situaciju i dovodi do pravog mucanja.
Šta je mucanje?
Mucanje je poremećaj suprasegmentne strukture govora koju čine: tempo, ritam, akcenti, melodija rečenice i iskaz. Mucanje se ispoljava u različitim oblicima, kao što su fiziološko, primarno, sekundarno i traumatsko mucanje.
Primarno mucanje?
Kod ove vrste mucanja dete ponavlja pojedine glasove ili slogove, ali ne i reči. Tada možemo kod deteta uočiti izvesnu napetost, ali dete nema svest o svom govornom poremecaju. Prelazak između primarnog i sekundarnog mucanja jeste pojava tranzijentnog mucanja, koje pokazuje dve osnovne karakteristike: učestalije je i napornije, tenzija mišića je povećana, trajanje grča je produženo i dete postaje svesno svojih govornih poteškoća, sto ga uvodi u tzv.sekundarno ili „pravo“ mucanje.
Sekundarno mucanje?
Kod ovog oblika mucanja javlja se opšta mišićna napetost celog tela,a posebno govornih organa, dete počinje da ima strah od govora, razvija svest o sebi kao o osobi koja muca, javljaju se tikovi i odbrambeni pokreti, mucanje ima povratno dejstvo na psihu deteta i može znatno uticati na razvoj neadekvatnog ponašanja i problema u učenju.
Abruptno ili traumatsko mucanje?
Kod deteta ovaj oblik mucanja se javlja iznenada i naglo. Može se javiti u svakom uzrastu, ali pre svega između prve godine i u pubertetu. Ono je naglo, iznenadno, oštro. Uzrok ovog mucanja je uvek neka za dete traumatična situacija. Karakteristično za ovaj tip mucanja jeste da se simptomi mucanja gube posle 2 do 3 nedelje od momenta nastanka psihološke traume, što upućuje na njegov prolazni karakter.
Mucanje je poremecaj fluentnosti, koga karakterisu razni oblici ponasanja koji interferiraju sa normalnim tokom govora. Smatra se da je vecina pojedinaca disfluentna do neke mere i ono sto na povrsini diferencira osobe koje mucaju od osoba koje ne mucaju jeste tezina, ucestalost i ozbiljnost disfluencije.
Mucanje (dysarthria spastica) je "neurotička reakcija u oblasti govorne koordinacije koja se formira na bazi konstitucije” .
Mucanje kao poremećaj ritma i tempa govora najčešće se javlja između druge i treće godine života, kada se govor i govorna motorika deteta intenzivno razvijaju. Dete se sve više interesuje za zbivanja u okolini, želi mnogo više da priča i češće zapitkuje. Uzroci zamuckivanja u ovom periodu najčešće su nesklad između brzine misaonog toka, pojačane motivacije da se govori i nedovoljne razvijenosti fiziološke osnove govora (brzina pokretljivosti govornih organa, nepravilno disanje i sl.), kao i predispozicija, ako je u užoj ili široj porodici bilo slučajeva mucanja ili drugih poremećaja govora.
Kod dece koja su sklona mucanju, odnosno koja imaju predispoziciju za ovaj govorni poremećaj, pod uticajem nepovoljnih činilaca, ovaj razvojni period predstavlja kritičnu fazu za pojavu pravog mucanja. Ako se dete opominje na izgovor u spontanoj komunikaciji, stalno ispravlja, kritikuje, ismeva, detetov poremećaj će se fiksirati i produbiti.
Takvim stavom okoline dete postaje svesno svog poremecaja, pokušava da voljno reguliše pokrete govornih organa (koji se obavljaju automatski bez učešća naše svesti), napreže se i tako dodatno narušava proces govora. Kao posledica toga, umesto uspeha, ono sve više greši, počinje da se „plaši nekih glasova i reči“, što pogoršava situaciju i dovodi do pravog mucanja.
Šta je mucanje?
Mucanje je poremećaj suprasegmentne strukture govora koju čine: tempo, ritam, akcenti, melodija rečenice i iskaz. Mucanje se ispoljava u različitim oblicima, kao što su fiziološko, primarno, sekundarno i traumatsko mucanje.
Primarno mucanje?
Kod ove vrste mucanja dete ponavlja pojedine glasove ili slogove, ali ne i reči. Tada možemo kod deteta uočiti izvesnu napetost, ali dete nema svest o svom govornom poremecaju. Prelazak između primarnog i sekundarnog mucanja jeste pojava tranzijentnog mucanja, koje pokazuje dve osnovne karakteristike: učestalije je i napornije, tenzija mišića je povećana, trajanje grča je produženo i dete postaje svesno svojih govornih poteškoća, sto ga uvodi u tzv.sekundarno ili „pravo“ mucanje.
Sekundarno mucanje?
Kod ovog oblika mucanja javlja se opšta mišićna napetost celog tela,a posebno govornih organa, dete počinje da ima strah od govora, razvija svest o sebi kao o osobi koja muca, javljaju se tikovi i odbrambeni pokreti, mucanje ima povratno dejstvo na psihu deteta i može znatno uticati na razvoj neadekvatnog ponašanja i problema u učenju.
Abruptno ili traumatsko mucanje?
Kod deteta ovaj oblik mucanja se javlja iznenada i naglo. Može se javiti u svakom uzrastu, ali pre svega između prve godine i u pubertetu. Ono je naglo, iznenadno, oštro. Uzrok ovog mucanja je uvek neka za dete traumatična situacija. Karakteristično za ovaj tip mucanja jeste da se simptomi mucanja gube posle 2 do 3 nedelje od momenta nastanka psihološke traume, što upućuje na njegov prolazni karakter.
Početak mucanja se javlja u periodu razvoja govora, dosta ređe nakon već konstituisane govorne sposobnosti. Deca uče razne motoričke veštine, npr. hodanje, plivanje ili bacanje lopte. Mišićni pokreti koje deca uče postaju sve teži za učenje kako deca rastu. Aktivnosti koje smo učili dok smo bili deca čine nam se prirodnima celog zivota. Nasuprot tome, učenje motoričkih veština u odrasloj dobi je teško. Npr. moguće je naučiti plesati step kao odrastao čovek, ali ćete za to morati da uložite daleko više truda od onoga koji ga je naučio kao petogodišnjak. Naši su mozgovi programirani da uče određene veštine u određeno vreme. Npr. bebe puze, mala deca hodaju, predškolska deca trče, a dečiji mozak rapidno razvija sposobnost govora oko druge godine.
Postoje situacije u kojima deca žele da komuniciraju, u skladu sa određenom situacijom, hitro i efikasno. Ako roditelji, recimo, nameravaju da kazne dete za nešto što dete nije učinilo, dete očajnički želi da razjasni roditeljima da ono nije krivo i da je pogrešno protumačen odgovarajući postupak. Te se govorne situacije nazivaju pragmatičnim, jer dete tada koristi govor da bi promenilo ponašanje druge osobe. Deca tada mogu upasti u tzv. “začarani krug” onda kada su najodlučnija u nameri da govore efikasno. To je period kada još nije konsolidovana precizna kontrola mišića, te se dete previše trudi i preterano napreže svoje govorne mišiće. Zapinje na nekom segmentu (ili je blokirano te ne može ispustiti glas), još se više trudi da govori, povećava napetost mišića, psihička evaluacija u svakoj novoj karici neuspeha deluje inhibitorno na govornu muskulaturu, još se više povećava napetost govornih mišića, a dete još više zapinje.
Taj začarani krug nastavlja sa radom sve dok nešto ne “olabavi” datu mišićnu napetost. Jedan od uzroka tome može biti i zamor. Osim toga, popuštanje napetosti može uslediti i zbog pojave sekundarnih aktivnosti kao što su npr. treptaj oka ili trzaj glave. Tada se određeni segment lakše izgovara. Dete zaključuje, da ukoliko zapne, može se još jače napregnuti, zapravo, uči se jednom vidu pogrešno prilagođenog ponašanja.
Govor je jedinstven među dečijim motornim veštinama u tome da je preterani trud kontraproduktivan, jer ako dete želi da baci loptu dalje, jednostavno je mora baciti jače, ili ako želi jače da prska vodom, opet je potreban jači i snažniji udar, ali ako želi da prenosi svoje misli efikasnije, jače naprezanje govornih mišića deluje kontraproduktivno.
Autor: Nataša Labović, logoped
Postoje situacije u kojima deca žele da komuniciraju, u skladu sa određenom situacijom, hitro i efikasno. Ako roditelji, recimo, nameravaju da kazne dete za nešto što dete nije učinilo, dete očajnički želi da razjasni roditeljima da ono nije krivo i da je pogrešno protumačen odgovarajući postupak. Te se govorne situacije nazivaju pragmatičnim, jer dete tada koristi govor da bi promenilo ponašanje druge osobe. Deca tada mogu upasti u tzv. “začarani krug” onda kada su najodlučnija u nameri da govore efikasno. To je period kada još nije konsolidovana precizna kontrola mišića, te se dete previše trudi i preterano napreže svoje govorne mišiće. Zapinje na nekom segmentu (ili je blokirano te ne može ispustiti glas), još se više trudi da govori, povećava napetost mišića, psihička evaluacija u svakoj novoj karici neuspeha deluje inhibitorno na govornu muskulaturu, još se više povećava napetost govornih mišića, a dete još više zapinje.
Taj začarani krug nastavlja sa radom sve dok nešto ne “olabavi” datu mišićnu napetost. Jedan od uzroka tome može biti i zamor. Osim toga, popuštanje napetosti može uslediti i zbog pojave sekundarnih aktivnosti kao što su npr. treptaj oka ili trzaj glave. Tada se određeni segment lakše izgovara. Dete zaključuje, da ukoliko zapne, može se još jače napregnuti, zapravo, uči se jednom vidu pogrešno prilagođenog ponašanja.
Govor je jedinstven među dečijim motornim veštinama u tome da je preterani trud kontraproduktivan, jer ako dete želi da baci loptu dalje, jednostavno je mora baciti jače, ili ako želi jače da prska vodom, opet je potreban jači i snažniji udar, ali ako želi da prenosi svoje misli efikasnije, jače naprezanje govornih mišića deluje kontraproduktivno.
Autor: Nataša Labović, logoped
Mucanje-od druge do šeste godine
U okviru integrativne terapije mucanja izdvajaju se direktan i indirektan pristup.
Indirektan pristup – je usresređen na roditelje i na promenu načina komunikacije u porodici. Roditeljima se daju saveti kako organizovati dan svoje dece, na koji način pristupiti u pojedinim situacijama, kako se ponašati kada deca imaju “loše dane” u kojima je govor izrazito nefluentan. Roditeljima se daju uputstva kako da vode dnevnik o kritičnim situacijama koje podspešuju nefluentan govor, nastojeći da uoče izvesne osobenosti u okolini i porodična događjanja koja utiču na pojačanje govorne nefluentnosti. Daju se i pomna objašnjenja nastanka i razvoja teškoća iz kojih roditelj moze dobiti jasan uvid u samu prirodu poremećaja, odnos nasledne dispozicije, razvojnog stepena u kojem se dete nalazi i uticaja okoline.
Takvo razmišljanje u vezi odnosa nasleđa, razvoja i učenja pomažu roditeljima da odustanu od brzopletih ispravljanja detetovog govora, da mirno prosuđuju kritična događanja i da pokušaju da prate u celosti detetov razvoj. Roditelj će više da vodi računa o tome šta mu dete govori, a da sam način detetovog govora (brzopletost, neorganizovanost govora, nefluentnost, uz mnogo ponavljanja početnih delova reči, slogova ili celih reči) nadje utočište u novom govornom modelu roditelja. Roditelj se podučava relaksiranom izgovoru kratkih fraza jednostavnijeg rečnika. Ovaj pristup se koristi kod mladje dece koja još nisu stekla svest o svom govornom poremećaju.
Direktan pristup - temelji se na pretpostavci da deca koja imaju početni stepen ‘’pravog’’ mucanja zapravo imaju svest o svojoj govornoj poteškoći i da stoga terapeut treba veoma suptilno da razvija i učvršćuje neki drugi govorni model, u kome se koriste načini lakšeg, opuštenijeg govora, kao npr.mucanje bez napetosti ili prekida disanja. Dete se prvo uči nenapetom, fluentnom mucanju, a kada to savlada onda i tečnom fluentnom govoru. Terapeut pomaže da se dete oslobodi pojedinih negativnih emocija koje su možda i pratile njegov govor. O njima se priča, ono se crta, priča se o “teškom govoru”. Nastoji se da se prenese poruka kako se “težak govor” može dogoditi svakom, vrši se personifikacija mucanja na razne maštovite načine pretvarajući ga u neki lik koji se crta, tera, ostavlja pred vratima ili u kanti za smeće. Tim simboličnim postupcima se odvaja detetova slika o sebi od mucanja. Ono zadobija “moć” i deo kontrole nad svojim govorom. U direktnom pristupu terapije, dete se podučava kako da modifikuje tečan govor, sto je najbolje raditi kroz igru. Osmišljavaju se načini kako govoriti mekim počecima govora, produžavanje prvog glasa u reči, ili same prve reči u rečenici, smanjujući ujedno pojavu jače napetosti u govoru. U tehniku oblikovanja fluentnosti spada i relaksirano tzv.govorno disanje, kao i učenje kako dobiti blage artikulacione prelaze između slogova u reči. U toku rada koriste se razne priče,npr.priča u kojoj pobedu na kraju nosi spora kornjača. Ova priča je matefora za mnogo toga što će dete savladati učeći spori i glatki govor. Tokom terapije postepeno se proširuje jezička složenost, zapravo započinje se vezbom manipulišući jednom rečju, kratkim frazama, do složene rečenice.
Ovakvim načinom rada se postiže da ponavljanja i produžavanja početnih slogova postanu manje učestala i kraća po broju i trajanju. Što se porodičnih situacija tiče, ponekad je, u razgovoru s roditeljima moguće pronaći neki novonastali detalj u porodičnom rasporedu koji može narušaviti detetovu unutrašnju ravnotežu. Roditelji će naučiti da kada se u detetovom spontanom govoru jave poteškoće, reakcije nalik na “uspori” ili pak “udahni duboko” ne mogu u određenom razdoblju života da budu od bitne koristi osim što će pokretati negativno osveštavanje. Roditelj će svoju zebnju, koja je skoro uvek pristuna podeliti i preneti terapeutu u razgovoru nasamo.
U okviru integrativne terapije mucanja izdvajaju se direktan i indirektan pristup.
Indirektan pristup – je usresređen na roditelje i na promenu načina komunikacije u porodici. Roditeljima se daju saveti kako organizovati dan svoje dece, na koji način pristupiti u pojedinim situacijama, kako se ponašati kada deca imaju “loše dane” u kojima je govor izrazito nefluentan. Roditeljima se daju uputstva kako da vode dnevnik o kritičnim situacijama koje podspešuju nefluentan govor, nastojeći da uoče izvesne osobenosti u okolini i porodična događjanja koja utiču na pojačanje govorne nefluentnosti. Daju se i pomna objašnjenja nastanka i razvoja teškoća iz kojih roditelj moze dobiti jasan uvid u samu prirodu poremećaja, odnos nasledne dispozicije, razvojnog stepena u kojem se dete nalazi i uticaja okoline.
Takvo razmišljanje u vezi odnosa nasleđa, razvoja i učenja pomažu roditeljima da odustanu od brzopletih ispravljanja detetovog govora, da mirno prosuđuju kritična događanja i da pokušaju da prate u celosti detetov razvoj. Roditelj će više da vodi računa o tome šta mu dete govori, a da sam način detetovog govora (brzopletost, neorganizovanost govora, nefluentnost, uz mnogo ponavljanja početnih delova reči, slogova ili celih reči) nadje utočište u novom govornom modelu roditelja. Roditelj se podučava relaksiranom izgovoru kratkih fraza jednostavnijeg rečnika. Ovaj pristup se koristi kod mladje dece koja još nisu stekla svest o svom govornom poremećaju.
Direktan pristup - temelji se na pretpostavci da deca koja imaju početni stepen ‘’pravog’’ mucanja zapravo imaju svest o svojoj govornoj poteškoći i da stoga terapeut treba veoma suptilno da razvija i učvršćuje neki drugi govorni model, u kome se koriste načini lakšeg, opuštenijeg govora, kao npr.mucanje bez napetosti ili prekida disanja. Dete se prvo uči nenapetom, fluentnom mucanju, a kada to savlada onda i tečnom fluentnom govoru. Terapeut pomaže da se dete oslobodi pojedinih negativnih emocija koje su možda i pratile njegov govor. O njima se priča, ono se crta, priča se o “teškom govoru”. Nastoji se da se prenese poruka kako se “težak govor” može dogoditi svakom, vrši se personifikacija mucanja na razne maštovite načine pretvarajući ga u neki lik koji se crta, tera, ostavlja pred vratima ili u kanti za smeće. Tim simboličnim postupcima se odvaja detetova slika o sebi od mucanja. Ono zadobija “moć” i deo kontrole nad svojim govorom. U direktnom pristupu terapije, dete se podučava kako da modifikuje tečan govor, sto je najbolje raditi kroz igru. Osmišljavaju se načini kako govoriti mekim počecima govora, produžavanje prvog glasa u reči, ili same prve reči u rečenici, smanjujući ujedno pojavu jače napetosti u govoru. U tehniku oblikovanja fluentnosti spada i relaksirano tzv.govorno disanje, kao i učenje kako dobiti blage artikulacione prelaze između slogova u reči. U toku rada koriste se razne priče,npr.priča u kojoj pobedu na kraju nosi spora kornjača. Ova priča je matefora za mnogo toga što će dete savladati učeći spori i glatki govor. Tokom terapije postepeno se proširuje jezička složenost, zapravo započinje se vezbom manipulišući jednom rečju, kratkim frazama, do složene rečenice.
Ovakvim načinom rada se postiže da ponavljanja i produžavanja početnih slogova postanu manje učestala i kraća po broju i trajanju. Što se porodičnih situacija tiče, ponekad je, u razgovoru s roditeljima moguće pronaći neki novonastali detalj u porodičnom rasporedu koji može narušaviti detetovu unutrašnju ravnotežu. Roditelji će naučiti da kada se u detetovom spontanom govoru jave poteškoće, reakcije nalik na “uspori” ili pak “udahni duboko” ne mogu u određenom razdoblju života da budu od bitne koristi osim što će pokretati negativno osveštavanje. Roditelj će svoju zebnju, koja je skoro uvek pristuna podeliti i preneti terapeutu u razgovoru nasamo.
Пријавите се на:
Постови (Atom)
